Кнегиња Зорка је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе првог Петровића и супруга Петра првог Карађорђевића (који је био краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године).

Рођена је 1864. године на Цетињу. На крштењу на дан Светог Саве добила је име Љубица, кум је био српски кнез Михаило Обреновић. Ради успостављања добросусједских односа Србије и Црне горе и остварења народног јединство, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и Зоре новог времена. Била је прво од укупно дванаесторо дјеце црногорског кнеза Николе првог Петровића и кнегиње Милене.

Своје дјетињство проводи на Цетињу до 11 године, гдје су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су 1875. послали у Русију да у Смољнском Институту (гдје су се васпитавале дјевојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883. на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Намјера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом.

Запросио је младу и лијепу кнегињу. Долазак Петра Карађорђевћа на Цетиње и његова вјеридба с кнегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двију династија, али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године обављено је вјенчање кнегиње Зорке (која је тада имала 19 година) и Петра Карађорђевића (39 година). Свадбено весеље, као и претходна вјеридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се смјесте на мали простор Цетиња.

Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан вјенчања по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су дјецу. Кнегиња Зорка је Петру Карађорђевићу родила петоро дјеце:

Јелену (рођена 23. октобра 1884. године, била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича. Умрла је 1962), Милену (рођена 28. априла 1886, умрла као дете 21. децембра 1887), принца Ђорђа (рођен 27. августа 1887. и који је једини живио и умро 1972. у отаџбини), краља Александра (рођен 4. децембра 1888, називан витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929), а касније и Краљевине Југославије (1929—1934) и Андрију (рођен и умро 1890, а са њим преминула је и Кнегиња на порођају).

Карађорђевићи су живјели на Цетињу, а онда је цетињска резиденција постајала све тјеснија. Одлучили су да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном мјесту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, виориле су се српска и црногорска застава.

Главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намјери да претенденту на српски пријесто остави што више потомака, наводи портал Опанак. Умрла је 4. марта 16. марта 1890. године, на порођају посљедњег сина Андреје, који је такође преминуо неколико дана послије своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Петар први позвао је љекаре из Беча, али несрећној кнегињи није било помоћи. Умрла је са ријечима: “Биће краљ!” мислећи на Петра Карађорђевића, што се и остварило 13 година касније након Мајског преврата.

Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра првог, пренијета је 15. марта 1912. године. Иако је кратко живјела, кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра првог Карађорђевића.

Тринаест година послије њене смрти, њен отац, Никола први, честитао је 6. јуна 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на пријесто Србије овом депешом: “Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супуге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”.

Кнегиња Зорка остаће упамћена као једна од највећих и најзначајнијих српских краљица – краљица без круне. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао Зорина улица. Послије Другог свјетског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име “Кнегиње Зорке”. Улица “Кнегиње Зорке” постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи.