Вијек касније Здравко Чолић хитом овјековјечио великог српског пјесника

Био му је потребан само један трен!

Бранко Радичевић (1824–1853), један је од најзначајнијих српских романтичарских песника. На рођењу је добио име Алексије, али је одлучио је да своје име грчког поријекла промени у име Бранко.

Док се школовао у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, којем је пружио важну подршку у борби за књижевни језик на основама народног језика.

Легенда о љубави Бранка Радичевића и Вилхемине-Мине Караџић, кћерке Вука Стефановића Караџића, прати као сјенка цјели Бранков опус.

Мина, или како ју је Вук Караџић одмиља звао Минка, рођена 24. јула 1828. године, је била несвакидашње талентована и изузетно образована, бавила се сликањем, музиком и књижевношћу, преводила и писала пјесме, одлично је знала француски, италијански, енглески, руски, српски и свој матерњи, њемачки језик а красила ју је изузетна љепота.

У његовим пјесмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најљепшу пјесму „Пјевам дању, пјевам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика, подсјећа портал Лепоте Србије.

Пјесма настала на Бадњи дан

Како је на Бадњи дан 1849. године настала ова Бранкова пјесма, коју је век и по касније, својим невјероватним гласом у вјечне хитове уврстио Здравко Чолић.

Мина је записала:

“На тај дан, Вук је гостио своје званице, а и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, већ је написао: “Пјевам дању, пјевам ноћу, пјевам селе што год ‘оћу, а и што ‘оћу то и могу, само једно још не могу, да запјевам гласовито, гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ’ звездице…“

Био му је потребан само један трен!

Бранкову песму Мина је одушевљено и нежно прокоментарисала ријечима да су ти стихови „мирисав јутарњи цвијетак“, а на другом мјесту за пјесника каже да је “ђеније”.

Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе свједочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки.

Бранко је имао само 25 година када је посветио пјесму двадесетједногодишњој Мини. Као сиромашни студент на безнадежном лијечењу од туберкулозе у Бечу, имао је још толико снаге и пјесничког полета да Мину “издигне” међу звезде у пјесми која почиње стихом “Пјевам дању, пјевам ноћу”.

Бранко је преминуо од туберкулозе 1853. године у 29. години. Пет година касније, Мина се удала у Саборној цркви у Београду за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, и братанца кнегиње Љубице.

У браку је добила сина Јанка, али никада није била срећна. Двије године пошто је постала мајка, преминуо јој је супруг, а године 1876. је у рату изгубила и сина јединца.

Минином смрћу 1894. угашена је лоза Вука Караџића.

Пјевам дању, пјевам ноћу

Пјевам дању, пјевам ноћу,
Пјевам селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запјевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ’ звјездице.
Кад си звијезда, селе моја,
Да си међу звјездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.