Двадесет осмог априла 1804. године почела је Српска „Термопилска битка“. Укупно 303 борца, хајдука из дружине браће Недића, заузела су бусију у густој шуми на мјесту званом Липовица уз уску стазу која је водила према планини Цер и манастиру Чокешини, гдје је, према мишљењу њихових вођа, било најбоље дочекати Турке.

На тридесетом километру од Лознице према Шапцу, смјештен на сјеверној страни планине Цера већ близу западног завршетка те косе, налази се манастир Чокешина. На Чокешини, више манастира, била је борба Давида и Голијата, бој међу Србима и Турцима за Карађорђева времена.

Поделили су се у две групе. Једна је била јужно, испод пута, а друга, у којој су била оба брата Недић, на сјеверној страни, изнад брда Џајевац. Ту су се притајили и чекали. Подаци о турским снагама које су наилазиле су различити. Највјероватније их је било између 1.500 и 2.000. У сваком случају, сви извори се слажу да је турска страна по броју бораца била у огромној предности.

Турци су могли да иду само уском стазом узбрдо између огромних храстова и другог густог растиња са обје стране пута, у колони један по један. У таквом поретку су и дошли до засједе тако вјешто постављене да је нису примјетили све до првог пушчаног плотуна. Убитачном ватром српски борци проредили су први дио колоне, па се изненађени Турци у први мах дадоше у бјег. Додатни допринос насталом нереду дали су нови плотуни српских бранилаца, па је на самом почетку битке једно време изгледало да ће невјероватно постати могуће и да ће шачица Срба успјети да многобројнију турску војску натјера у бијег. Али то је, нажалост, био само први утисак. Упркос упорној и прецизној ватри бранилаца, нападачи су се прегруписали и узвратили ватру.

Битка је трајала цијелио дан, а упркос томе што су се губици нападача брзо увећавали, бранилаца је било све мање. Један за другим, падали су храбри и поносни. Чак су и њихове вође, браћа Недић, обојица били тешко рањени, али су један поред другог, ослоњени о два храста, наставили да храбре саборце и да пуцају на непријатеља без предаха. Упркос јуначком отпору, Турци су послије више сати упорних јуриша и повлачења, по цијену тешких губитака успјели да групу која се налазила на јужној страни пута потпуно потисну и да се докопају њених положаја.

Међутим, сјеверна група, у којој су била и оба брата – хероја, и даље се држала упркос томе што их је било све мање и без обзира на то што су Турци у више наврата уводили нове снаге у битку. Тек предвече, када је број бранилаца био више него преполовљен и када им је нестало муниције, пао је и положај сјеверне групе. У први сумрак Турци са исуканим јатаганима кренуше у одлучујући јуриш. Српски борци су им се посљедњим снагама супротставили и почела је очајничка борба прса у прса јатаганима, тољагама, ножевима, зубима… Кад је пао мрак, у крвавој шуми подно Цера престао је и посљедњи отпор, а Турци су дивљачки исјекли и полумртве и већ мртве непријатеље. Потом су, плашећи се да заноће у шуми, брже-боље продужили до манастира, делимично га спалили и одмах затим се вратили у Лешницу, појсће апортал Лепоте Србије.

Историчар Леополд Ранке први је човјек који је ову битку назвао српским Термопилима. И управо тако, готово да је исти број бораца учествовао у обе битке, са истом свијешћу о неизбјежном личном страдању, али са једнаком одлучношћу и јунаштвом и, најзад, исходи тих битака готово су исти – надјачан је и касније побеђен наизглед непобједиви непријатељ.