Оно што се догодило на Божић 1917. године може се многима учинити невјероватним. Свједок сам и учесник тог невjероватног догађаја…

Послије огорчених и крвавих борби на Кајмакчалану, Сивој Стоми, Будимирцима, Црној Реци, Чукама, Орловом гнезду, Ивену, Битољ је заузет падом коте 1212, 8. новембра 1916. године. Тако се тога дана, српска војска нашла на својој територији, а пород Битоља, имала је и неколико села: Петелин, Скочивир, Рапеш, Браник, Груниште, Старовине…

Бугарски војници су још раније држали положај Западни крш. Изградили су утврђења, поставили бодљикаву жицу и друга обезбјеђења. Мој први батаљон Четвртог пјешадијског пука Дринске дивизије, био је испод самог њиховог положаја. У ствари, наш положај био је највише 60 метара удаљен од бугарског…

И нама је речено да се што прије и што боље утврдимо, јер ћемо, вјероватно, ту зимовати. Ископали смо ровове, подигли надстрешнице, изградили смо крстила и поставили бодљикаву жицу. Тако су пролазили дани. Свјесни да се налазимо на нашој територији и да имамо Битољ у рукама, тражили смо дозволу од старјешина да пошаљемо курире да набаве намирнице у Солуну или Воденом како бисмо прославили Божић. Новац је прикупљен, курири су отишли по намирнице и вратили се са мазгама, које су вукле сандуке…

Ровови су оживјели. Чује се пјесма. Иде се из рова у ров и честита празник. Проналазе се људи из истог краја, комшије, рођаци и дугогодишњи пријатељи. Пије се и врућа ракија. Наш командир, резервни капетан Милан Станојевић, учитељ из Мачванског Прњавора, који дочекује празник са својим војницима у рову, пјева… Пјесма се прихвата, одјекује свуда наоколо, допире до бугарских ровова. Неко је командовао: „Ка оружју!“ Затим: „Паљба увис!“ Из бугарских ровова – узвратише такође плотуном увис. Наши војници почеше да излазе из ровова, држе високо уздигнуте флаше пића. Наши се крећу, а с бугарске стране не пуцају.

Радисав Савић, поднаредник – питомац подофицирске школе, висок два метра и 12 сантима – искочи из рова и крену према бугарским жицама, вичући: „Ајде, браћо да попијемо! Срећан Божић, Христос се роди!“. Чудио сам се овом поступку, поготово што сам знао да је три мјесеца раније Савић био рањен у – нос. Пошто је био висок, сваки ров му је био низак, па га је непријатељ лакше уочавао и гађао. Куршум му је однео врх носа… А сада, види: иде право на Бугаре… Наши војници иду за њим без оружја. Гле! Из ровова искачу и бугарски војници! Ту, на ничијој земљи, између ровова, настаде грљење и љубљење, као да никада до тада нису ни метка опалили једни на друге… То је заиста невјероватно…

Код нашег командног кадра завлада збуњеност. Деспот Дамљановић, активни капетан, командир митраљеског одјељења, наређује да се отвори паљба, у – гомилу људи. Војници за митраљезом, препознају своје другове и неће да гађају. Одбијају да изврше наређење. Командир псује и настаје мучна сцена…

Изађем из ровова и упутим се према тој мјешавини наших и бугарских војника. Позивам их да се врате. Они ни да чују. Истрча преда ме један бугарски наредник-ђак. Лупа се у груди и виче: „Ја сам присталица Стамболиског, ја сам против рата са Србијом. Срећан сам што сам доживео овај сусрет…“. Рече да се зове Борис Атанасов. Отрча до свог рова да донесе чутурицу праве српске ракије да нас почасти…

Овај призор је са осматрачнице гледао Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије. Не зна о чему се ради, свакојаке мисли му се врзмају по глави… Цупка с ноге на ногу чека да га неко обавијести шта се збива. Кад га је издало стпљење, зграби телефон, па уз псовку викне: „Артиљеријо, зашто ћутиш?! Отвори одмах ватру из свих оруђа на Западни крш!“ Тог тренутка артиљерија груну из око 60 топова. Западни крш и бугарски ровови били су у огњу. Парчићи граната и камења падају и с ове, наше стране, гдје су наши и бугарски војници који су били изашли из ровова. Излетео је с чутурицом и Борис Атанасов, али га је топовска граната подигла високо… Треснуо је о земљу. Више се није подигао. Артиљерија само бије и бугарски војници не могу да се врате у своје ровове…

Да не би било жртава, ми се повучемо у ровове и поведемо Бугаре. Рекли сми им да се неће ништа догодити. Дали смо им ријеч. Чим се ватра стиша, омогућићемо им да се врате. Догађај је из часа у час бивао све драматичнији. Неки официри су хтјели да Бугаре третирамо као заробљенике! Војнике обузео гнев, неће ни да чују за то. Траже да се поштује њихова ријеч. Неки чак и пријете: њихова ријеч не сме бити погажена па ма шта се догодило…

Ко зна како би спор био ријешен да није устао капетан прве класе Милан Станојевић и рекао: „Тражим да буде онако како су наши војници рекли Бугарима! Војници који су прошли кроз највеће муке и искушења и остали вјерни отаџбини, морају сада да остану вјерни – својој ријечи! Према томе, Бугарима треба омогућити да се несметано врате у своје ровове“.

Ријеч командира Станојевића, иначе учитеља, била је поштована… Бугари су се вратили. Ипак, један је остао: млади Македонац Трајан Апостолов – није хтио да се врати. И он је изјавио да је присталица Стамболиског и да не жели да ратује против српских војника. Он је до краја остао у нашој војсци. Није третиран као заробљеник, већ је све вријеме био слободан. Сам је одлучио да помаже куварима.

Према казивању Душана Милутиновића