Подаци из живота краља Александра Карађорђевића „Ујединитеља“ познати су нам из историјских лекција о његовој краткотрајној владавини, коју је прекинула нагла смрт у Марсеју. Атентат на краља Југославије послужио је историјској науци да сасвим занемари његов приватни живот, који је био препун мрачних момената.

Убиство краља Александра Карађорђевића приликом његове званичне посјете Француској, у Марсеју 9. октобра 1934. године, обавијено је многим мистеријама, а вријеме му је само додало још више неријешивих загонетки.

Околности око његовог убиства ништа нису боље освјетљене ни до данас, али ништа мање контроверзан није био ни његов приватни живот, који је краљ успјешно крио од јавности.

Усташка позадина убиства

Поуздано се зна да је Александар убијен са пет метака, француски министар Луј Барту који је са краљем био у колима рањен је у надлактицу, али не од атентатора него од полиције. Том приликом рањене су још двије жене и повређено више од десеторо људи за само пола минуте, али никада није утврђено како. Цијели атентат снимљен је на филмској траци, а атентатор је линчован на лицу мјеста. На руци је имао истетовиран амблем В.М.Р.О, имао је чешки пасош, био је обрезан (због сифилиса), имао је три лажна имена, био је повезан са усташама који би му правили одступницу у Паризу, за случај да атентат у Марсеју не успије.

Београдска штампа је само десет дана послије атентата објавила необичну вијест да је Анте Павелић боравио у Марсеју до првог октобра, под лажним именом. А познато је да се Павелић, чим је емигрирао из земље, сусрео са представником италијанског посланства и рекао му да је убиство Александра једини начин за разбијање Југославије, подсјећа портал Башта Балкана.

Сујеверан и склон уобразиљи

Чим је завео лични режим у држави, Александар је могао да се мало опусти. Од почетка владавине 1929. године, у његовом друштву све је чешће био његов блиски рођак Миодраг Дуњић, адвокат иначе, који му је у двор доводио младе и лијепе даме, од којих је извјесна Меланија Ступар имала сталнији третман. Тако се Александар, наводно, светио својој лијепој жени краљици Марији за њену везу са неким ађутантом Погачником.

У Александровој личности било је пуно мрачних тонова. Као и његов отац, краљ Петар први, био је невјероватно сујеверан. Док је са владом боравио на Крфу (1917) нека гатара му је прорекла да ће погинути чим зграда Скупштине буде била завршена. Због тога је Александар годинама одлагао завршетак нове Скупштине. И није била завршена док је он био жив. Скупштина је стављена под кров тек 1936. и тада је Народна скупштина одржала у њој своју прву сједницу.

Да крв није вода, говоре и извесне Александрове уобразиље. Можда га је пекла савест због старијег брата кога је стрпао у лудницу, тек Александар је уобразио да је добио чир на желуцу и недјељама није хтио ништа да једе и пије осим хлеба и воде. Хипохондричан или не, тек пошто је убијен у Марсеју, утврђено је да краљ Ујединитељ болује од рака на желуцу, и да је већ умирао, раздиран опаком болешћу.

Страствен, али добар коцкар

Други велики страх који га је прогањао, био је страх од сиромаштва и губитка краљевства, што се догађало његовом дједи кнезу Александру, па донекле и његовом оцу. Када је први пут, у новоизабраној скупштини утврђивана „цивилна листа краљева“, он је енергично захтјевао да му се један дио исплати у злату и францима.

Александар је, као и његов отац, био велики и страствен коцкар. Иако је од 1922. године послије усвајања нове цивилне листе био најбоље плаћени владар Европе, тешко је подносио да губи на картама.

По завршетку Првог свјетског рата, Александар није могао да станује у двору, јер се двор преуређивао, па је највише боравио у вили београдског трговца Ћир-Михајла Павловића на Топчидерском брду или у Крсмановићевој вили на Теразијама (познатијој као Зграда протокола), картајући се са друштвом.

Играо је бриџ и покер, наравно у златне динаре. Био је добар играч, понекад је зарађивао веће своте новца. Али његови партнери у коцки нису се много секирали због својих губитака, јер су знали да ће их краљ, заузврат, укључити у неку своју финансијску трансакцију којима је био склон.

Имао је љетњиковце, виле и одмаралишта на Бледу, Тушканцу, у Хан Пијеску, Бељу, Демир Капији, Опленцу и Милочеру. Спорадично су се јављале спекулације о баснословном богатству које је у швајцарским банкама оставио под шифром, коју ником није стигао (а можда ни хтио) да ода.