Много је неправедно заборављених и страдалих Срба у прошлости, а међу њима је и професор и теолог Радослав Грујић.

По величини подвига и касније неправде која му је учињена једно име се нарочито истиче у мору заборављених и страдалих наших великана. То име је Радослав Грујић.

Осим ако не живите у малој улици на Врачару која носи његово име или сте историчар, сва је прилика да вам име Радослава Грујића не значи много. Он је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ, али сва та звања, иако лијепо звуче, мало значе. Осим ако не знате и овај податак – професор Грујић био је човјек који је пронашао земне остатке цара Душана.

Учо са два факултета

Радослав Грујић рођен је у Земуну у тадашњој Аустроугарској и био је ученик богословије у Сремским Карловцима. Студирао је права у Бечу и филозофију у Загребу 1911. а током Првог свјетског рата био је ухапшен и као “велеиздајник Аустроугарске монархије” затворен.

По завршетку рата у Загребу је одбранио докторску дисертацију 1919. године и послије тога радио – прво као професор у Београду, а затим је прешао на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу гдје је предавао националну историју и био декан тог факултета у два наврата.

Ријеч је била о угледном научнику и богобојажљивом човјеку који је читав свој живот посвето борби против заборава и очувању српске историје.

Ипак, његова права авантура почела је заправо онда када је професор Грујић пронашао дио хрисовуље цара Душана…

Српски “Индијана Џонс” био је теолог

Мјесто на ком је сахрањен највећи српски средњовековни владар – цар Душан све до почетка 20. вијека заправо није било познато. Зато је христовуља која се нашла у посједу професора Грујића било од невјероватног значаја. У њој је писало да је цар 1341. у клисури хучне Бистрице пронашао стару цркву Светих Архангела и на њему подигао нову велику цркву “војводама небеских сила и чудотвораца”.

И тако се Грујић упутио недалеко од Призрена и, на територији на којој су још увијек харале албанске и бугарске банде почео ископавања. Од грађевина Светих Архангела није остало готово ништа послије турског разарања у 16. вијеку које је наредио Синан-паша. Грујићевим неуморним залагањем и трудом свјетлост дана послије вијекова заборава поново су угледали црква Светог Архангела, мања црква посвећена Светом Николи, као и конак и други објекти.

А онда је, баш ту, у рушевинама манастира, у југозападном делу цркве, Радослав Грујић 1927. пронашао гроб са испретураним костима за које се испоставило да су посмртни остаци цара Душана.

Тијелом штитио царске кости

Кости цара Душана су пронађене, али у тренутку нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било мјесто, достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Од 1937. године Радослав Грујић је био професор историје Српске Цркве на Богословском факултету у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. а био је и редаван члан Матице српске, Матице хрватске и Матице словеначке.

Вративши се у Београд, остатке цара Душана је понио са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања 6. априла 1941. Грујић је легао преко сандука и својим тијелом штитио остатке највећег српског цара.

Кости су касније пренијете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдан у којој и данас почивају.

Велики људи у тешким временима

Током Другог свјетског рата Радослав Грујић је радио на збрињавању српских избјеглица из ратних подручја и на прикупљању материјала и свједочанстава о геноциду над Србима. Захваљујући њему, многе породице избјегле су страшну смрт у логорима, глад и болест. Тада већ удовац, сам и без дјеце, Грујић је у свој дом примио дјевојчицу која је у рату остала сироче и о њој се старао до краја живота.

Априла 1942. користећи се личним познанством и благонаклоношћу ратног савјетника при Управном штабу за Србију, мајора барона Јохана Албрехта фон Рајсвица, Грујић је успио да обезбиједи пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац у окупирани Београд и тако их спасе од усташког разарања.

Прича каже да је професор једнога дана упао у канцеларију мајора усплахирено говорећи да су усташе стигле до Фрушке Горе и да тамо пале и уништавају српске манастире.

Фон Рајсвиц, љубитељ умјетности и историје, и човек који је на сваки начин на окупираним територијама покушавао да спријечи уништавање културне баштине, а у првом реду цркава и манастира, одмах је организовао експедицију која је кренула на Фрушку Гору да спасе српске светитеље. Када су до њих стигли, ковчези са моштима су већ били отворени, са њих су опљачкане све драгоцености, а кости су биле разбацане.

Заједно, Грујић и фон Рајсвиц, Немац и Србин, пренијели су мошти у Београд гдје су свечано положене у Саборној цркви.

Послијератни прогон

Шта је послије рата било са бароном фон Рајсвицом није познато. Професор Грујић је прошао своју личну голготу. Због сарадње са окупатором кажњен је удаљавањем са Београдског универзитета и губитном националне части пресудом од 3. априла 1945. У пресуди се као кључни доказ против њега наводи предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцијености за вријеме Другог свјетског рата, рад са фон Рајсвицем на спасавању мошти, као и то што су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби њемачких окупационих власти.

Послијератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци, али је мало његових радова објављено, наводи Историјски забавник.

Умро је 1955. током лијечења на Хвару. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у присуству углавном црквених великодостојника. Опјело му је одржао патријарх српски Викентије. Године 1992. испуњена је жеља професора Грујића и посмртни остаци њега и његове супруге су прењети у манастир Гргетег на Фрушкој Гори који је током рата покушао да заштити од усташа.

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године.