ПРЕУЗИМАЈУЋИ власт у име краља Петра другог, кнез Павле је био дубоко свјестан европске реалности тих година, да се Версајски систем распада и да је Њемачка постала она полуга која ствара нови поредак.

То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје мјесто. Почетком тридесетих година прилике на европској сцени утицале су на то да главни спољнотрговински партнер Југославије постане Њемачка.

Из архивске збирке докумената кнеза Павла са Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, види се да је кнез намјесник покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумијевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, вјеровали или не, за само 60 комада.

С друге стране, кнез је вјеровао да добри односи с Берлином гарантују безбједност од све нервознијих комшија – Италије, Мађарске и Бугарске. Међутим, то његово тражење неутралности за Југославију неће дати никакве опипљивије резултате. Уговор с Француском, па Мала Антанта, а поготово Балкански споразум, изгубиће сваки значај по избијању Другог свјетског рата.

Сви напори кнеза Павла бивају усмјерени само ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота, наводи Нпортал.

Једно од рјешења питања како избећи рат а не приступити Тројном пакту, била је иницијатива из Рима да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству с Италијом. Вођа италијанских фашиста хтио је по сваку цијену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био предсједник Владе.

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године.

Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало увјерење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

Специјални изасланик први пут се сусрео само с грофом Ћаном, али други пут и с Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убједимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтјев за улазак у пакт. Да би дали доказ њемачкој страни да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су регулисани итало-њемачки.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писаној форми. Мусолини дословце пише кнезу намјеснику:

– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увијек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбијеђен Солун – писао је Мусилини. – Пошто ја схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтјевало да Југославија приђе Тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, те ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума.

Овај савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење осовини, а на тај начин Југославија би остала ван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у Тројни пакт.

Реакција кнеза Павла на овај предлог Бенита Мусолинија је забиљежена у Стакићевој књизи „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија“, која се појавила 1967. године у Минхену, три године послије његове смрти.

– Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом – одмах је рекао кнез. – Ја немам права да Словенце и Хрвате премјештам са њиховог националног тла на коме живе више од 1.000 година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да „у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију“, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповјерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Умјесто савеза с Италијом влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Њемачком о приступању Тројном пакту.