Одбрана Ђуре Јакшића текла је тако да је своме правдању велики српски пјесник приложио једну своју најновију пјесму из које ће, како је истакао, суд лако моћи увидјети како он према „општој ствари“ дише и мисли.

Након читавог низа објављених патриотских пјесама, прича и записа, Ђура Јакшић је 6. августа 1876. године добио специјалну дозволу да посјети српску (дринску) војску на бојишту у Босни и Херцеговини, којом је командовао генерал Ранко Алимпић (касније министар). Чим се вратио у Београд, своја запажања и утиске изнио је у приповјетки „Рањеник” штампаној у листу „Орао”.

Ђура је сјајном игром речи тако забашурио свој гњев и разочарење које је донио са ратишта, да не само да је тадашња власт („цензор”) без проблема дозволила да се приповјетка објави већ је поменутом генералу требало читавих годину дана, након више читања, да се пронађе увређеним и иницира процес против аутора.

Власт је Ђуру Јакшића шест пута изводила пред разне судове и правоснажно осудила на казну од осам дана затвора коју није стигао да одслужи јер је, у међувремену, 16. новембра 1878, умро. У архивским списима суда, између силних докумената, остала је руком писана његова жалба од 6. априла 1878. године коју вам неизмењену доносим, али препоручујем да прије читања исте уживате у приповјетки „Рањеник” како би у потпуности разумјели цијели овај процес, али и величину, снагу и непоновљиву генијалност коју је носио неумрли Ђура Јакшић. Уживајте…

”Злочинац учини злочин.

Ту правда захтјева да га земаљски судови, према величини вршенога злочина, осуде строго и немилостиво; па се често и за њега у самоме закону а и у срцу судија налази милости.

А је ли злочин писати мирно, безпристрасно, разлагати своје мисли о некоме и нечијем дјелању па и о самој особи која на нечему ради?

Ја мислим да није!

– Настрадин оџа прави на врх брда воденицу па се тек послије пита, од куда ће воду наврнути?

Нема ли ту народ право кад га јавно исмјева? Ја мислим да има! Шта више да му ни сами турски дуови за тако исмејавање не би замјерили!

Ал’ то је шала, ево озбиљнијега примјера:

– Наполеон први подиже до онда још невиђену војску против Русије… Ђенерали његовога доба савјетују га да то не чини, мислиоци га осуђују, критичари га критикују; потомство оних у руском снегу смрзнутих проклиње га.

Па ко је ту крив? Или он, што је толику и тако дичну војску упропастио, или они који су га критиковали? Ја сам убјеђен да је Наполеонова кривица, а критика његовога доба заслужује само признања.

То су само примјери које сам навео да разсвјетлим ствар са које сам овоме суду предат; и од којега се надам – не милости, јер гдје кривице нема ту би тражење милости или саучешћа подличење било. Ја од суда очекујем само правду!

На тужбу начелштва шабачког спровела ме је овдашња полицијска власт, 24. овог мјесеца варошкоме суду, и тај суд је нашао да у моме дјелу има кривице!

У тужби се тој удара гласом: да сам ја у мојој приповетци „Рањеник” тенденциозно насрнуо на г. Ранка Алимпића; и да сам тиме хтио њега у његовоме патриотскоме дјелању спријечити, па сам га тим мојим списом у његовој званичној дужности узнемирио; и сувише: да сам у описивању своме тако далеко ишао, да сам чак и нашу давнашњу идеју: сједињење српства хтио осујетити!… тако некако стоји у тужби? А најпослије свугде из цијелога списа провирује мрзост моја противу г. ђенерала… За тим се наводе неки параграфи, по којима, по мишљењу или по вољи шабачког начелства, треба да будем, осуђен!

По моме увјерењу цијела је тужба неоснована!

Ја г. ђенерала не мрзим, нити га имам ради чега мрзети; та ми међу собом у цијелом вијеку нисмо имали никаквих узајамних радова, ми нисмо имали прилике ни свађати се, ни мрзети се, ни мирити се! А да л’ га баш волим и поштујем као нпр. Ајдук Вељка, Ђ. Хорватовића, Мијајла Илијћа? О томе још нисам моје срце испитао, а и да сам, тешко би ме шабачко начелство приморало, да му и о томе рачуна дадем! Мени је као писцу српски г. ђенерал исти оно што и други српски војник! Узвиси ли га његово јуначко дјелање над обичним људима и ја ћу се са осталом светином његовој величини клањати! Остане ли и послије тако сјајних прилика мален и незнатан?… Онда, нека ми суд покаже писца који ће га прославити!

Ја се сјећам да сам једанпут за новце написао један доста лијеп натпис на гробу једнога човјека, за кога је јавно мнење говорило да је кајишар; сјећам се да се стих завршавао:

– И многа суза тече за њим!

Грађани се гласно смијаше, и окренуше цијели мој озбиљно смишљени натпис, у подсмјех: „Бадава Ђуро, рекоше, истину си написао, многи плаче за њим, јер је многога упропастио!”

Ово се не може на г. ђенерала односити, али може на свакога који би желио да га више славе него што је заслужио! А да сам г. ђенерала Ранка у његовој ратној званичној дужности узнемирио, то је шабачко начелство само измислило:

Ја нпр. чланове овога суда у њиховој званичној дужности могу само овдје у засједању узнемирити! А ако би њина дјела у каквоме листу, или на каквоме јавноме мјесту било у виду приповјетке, шале или озбиље претресао, суд би ме морао као справедљивога или несправедљивог критичара сматрати – и ништа више!… А званична дужност српскога савјетника и привременог ђенерала само је у рату и за вријеме ратовања, и у вршењу те дужности. Њега је само непријатељ са наоружаном силом могао узнемирити, или онај бунтовник који би покушавао или начинио неку буну у његовоме логору, а никако ја, миран писац једне невине приповечице, коју сам слушао из уста једног рањеника!

Даље: ја сам ту приповјетку писао августа мјесеца 1876. год. и у њој се приповједа и само приповеда о нашем ратовању у год. 1876. И онда како сам га могао у зимушњој његовој дужности узнемирити, кад у то доба ја ни сањати нисам могао ко ће са дринском војском управљати! И како ме је овај суд могао као кривца под преки суд ставити, кад у то доба, кад се књига штампала и распродавала, још ње био проглашен преки суд?

Овоме моме правдању прилажем једну моју најновију песму из које ће суд лако моћи увидети како ја према нашој општој ствари дишем и мислим и прилажем књижарски оглас из Ср. Новина из кога ће се суд овај уверити да се књига „Орао” прије проглашеног ратног стања растуривала, и тако да је овај суд погријешио, што ме је под преки суд ставио, коју ће погрешку моћи поправити.

6. априла 1878. год.
У Београду
Покорни
Ђура Јакшић
коректор у држ. штампари.”