Животна прича Вука Караџића и данас дјелује невјероватно, будући да је из готово примитивне патријахалне средине створила вриједности којима су се дивили Гете, браћа Грим, Јернеј Копитар…

Прије нешто више од 230 година, 6. новембра 1787. године, рођен је реформатор српског језика и отац српске писмености и културе Вук Стефановић Караџић.

Ово су мало познате чињенице о његовом животу и раду:

Иако је већи дио свог живота провео у Бечу, Вук Караџић је у Београду оставио значајан траг. На мјесто градоначелника дошао је 29. марта 1831. године када је

кнез Милош „сојединио“ Магистрат београдски са Судом београдским и именовао га за предсједника те институције што је, у ствари, био први човјек пријестонице с платом од 1.200 форинти сребра. У Београдском магистрату Вук је морао да ријешава различите управне и судске спорове, као што се види из његових записа у судским протоколима. Осим спорова грађанско-правне природе, ријешавана су и разна кривична дјела: крађа, силеџијство, убиства…

Ипак, на положају градоначелника Београда Вук је остао око годину дана. Послије свог кратког искуства на мјесту градоначелника које му се очигледно није допало, у писму Димитрију Давидовићу написао је овако: „За президента Магистрата нахије и вароши Београдске може се наћи готово у сваком селу човјек, који ће, у данашње вријеме, све оне послове свршавати, као и ја, а ја, живећи по својој вољи, могао би што радити, што сваки не може…“ А затим је отишао у Беч.

Нефилолошки рад

Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тијела. У књижевни језик је унио богату народну терминологију о дијеловима тијела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и дијелови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У цјелини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван.

Пиши као што говориш, а читај као што је написано

Цитат „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“ у нашим крајевима, обично се приписује Вуку Караџићу, међутим цитат је заправо ортографски принцип који је измислио Јохан Кристоф Аделунг, њемачки граматичар и филолог. Караџић је искористио његов принцип како би спровео реформу српског језика. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова.

Три велике љубави – Ружа, Сара и Ана

У историји су забиљежене свега три везе Вука Караџића. Његова прва, али и највећа, љубав била је његова вршњакиња Ружа Тодорова. Њих двоје су се завољели прије избијања Првог српског устанка, када су обоје имали свега 17 година.

У питању је била искрена, младалачка љубав и сви су мислили да је само питање времена када ће озваничити везу. Ипак, устанак, а потом и Вукова болест, заувијек су их раставили. Вук је 1811. године отишао у Неготин, а потом у Беч, гдје је и остао до краја живота. Ружа је неко вријеме туговала за Вуком, али се касније удала за тадашњег веома угледног трговца из Тршића, Милутина Добрилића и родила двојицу синова чије ће животе много година касније спасити управо Вук.

Наиме, вративши се на власт 1859. године, кнез Милош се немилосрдно светио присталицама династије Карађорђевић међу којима су били и Ружини синови. Сазнавши за то, Вук је успио да измоли кнеза Милоша да поштеди Ружине синове.

Друга жена која је играла важну улогу у Вуковом животу била је Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог трговца Мише Карапанџића, са којом се Вук спријатељио убрзо по доласку у Неготинску крајину.

Вук је у то вријеме имао 25 година, а Сара је од њега била старија чак 10. Она је и заслужна за љубав која се десила између њих. Наиме, због своје ноге Вук није имао храбрости да јој приђе, па је тако Сара начинила први корак. Међутим, напад Турака поново је стао на пут Вуковој срећи. Био је приморан да напусти Неготин, а иако је касније покушавао да убједи Сару да се досели код њега у Беч, никада му није опростила што ју је оставио.

Убрзо по доласку у Беч, Вук упознаје Ану Марију Краус, ћерку богатог аустријског трговца са којом је имао чак тринаесторо дјеце, од којих је само двоје надживјело родитеље: кћи Вилхелмина-Мина, чувена сликарка, и син Димитрије, војно лице.

Међутим, иако је са Аном имао складан и срећан брак, Вук никада није заборавио своју љубав из младости, Ружу Тодорову.

У својим Мемоарима повјерио се да је као већ зрео човјек долазио у Тршић, и није срео Ружу. Био је срећан због тога јер му се тако испунила жеља да га никад не види хромог.

Потомци

Вук Стефановић Караџић и Ана Краус имали су тринаесторо дјеце. Међутим, само су Мина и Димитрије остали у животу док су сви остали умрли у детињству или раној младости. Вук је поводом тога једном приликом изјавио: „Чини ми се да ће ми од све моје дјеце остати само моја дјела“, наводи Опанак.

Мина Караџић је била веома образована. Поред матерњег њемачког, одлично је знала српски, француски и талијански, учила је енглески, а знала је донекле и

руски. Помагала је Вуку у раду, водила његову преписку на страним језицима. Учила је и да слика. Велики број њених слика чува се у Народном музеју, стручњаци високо оцјењују њен сликарски рад, а ученицима, посјетиоцима Вуковог и Доситејевог музеја, добро је познат њен портрет брата Димитрија. Поред тога, из њених објављених и необјављених радова и писама види се да је имала смисла за књижевност.

Мина се удала за Алексу Вукомановића, професора Београдског лицеја (из којег се доцније развила Велика школа, а затим Универзитет). Муж јој је убрзо умро, оставивши сина Јанка од непуна два мјесеца. Најпожртвованије што је могла Мина је подизала, школовала сина и неговала болесну и одузету мајку. Послије мајчине смрти посвјетила се потпуно подизању и школовању сина, као и борби да изради стипендију за пажевски корпус (војну академију) у Петрограду (Лењинграду). Јанко се истицао у учењу у пажевском корпусу. Кад је избио српско-турски рат (1876—1877), дошао је из Русије и учествовао у рату и био одликован за храброст. Слиједеће, 1878, године убио се и нанео највећи бол својој мајци. Мина, која је и дотле преживљавала смрт своје браће и сестара, оца и тешко болесне мајке, коју је годинама неговала, била је поражена смрћу јединца, који јој је био једини смисао живота.

Од цијеле породице остали су у животу само она и Димитрије, који је, иако изразитих способности, одличног стручног знања официра за изградњу утврђења и војних објеката, што му је омогућавало, поред тога што је био Вуков син, брзо напредовање у Србији, морао да напусти српску војску због пића и коцке, од којих никако није могао да се спасе. Прешао је у руску војску и био далеко од Мине, јединог преживјелог достојног Вуковог насљедника. Умро је 1883. године у 47-ој години живота. Иза њега су остали потомци. Тако Вукова породица није изумрла Минином смрћу. Мина је умрла 1894. године потпуно усамљена. Сахрањена је била на старом гробљу код Маркове цркве, поред мужа и сина, пренесеног из Русије, а кад је ово гробље рашчишћавано, њихови посмртни остаци пренесени су у манастир Савинац, у близини Горњег Милановца