Ја сам Марија Радић ученица шестог разреда. Живим у једном селу поред Книна са оцем Бранком, мајком Милком и млађим братом Богданом. Већ смо неколико година у рату. Хрвати желе да нас побију и спале. Моју бабу и дједу са мајчине стране убили су у Госпићу на почетку рата. Тежак је наш живот. Морамо да радимо у пољу по цијели дан са мајком да преживимо.

“ЈА САМ МАРИЈА РАДИЋ, УЧЕНИЦА ШЕСТОГ РАЗРЕДА…“

Брат Богдан је одрастао прије времена и вози трактор. Отац је на фронту и ријетко када дође. Хрватска војска се све више приближава, а ми помоћи из Србије немамо. Живимо сви у страху. Једино ме моја мачка Бела орасположи. Умиљата је и преде и често спава са мном. Један дан дође наш добри отац Бранко и каже нам да на трактор утоваримо најважније ствари јер ћемо вjероватно морати бјежати за Босну. Моја мајка поче да плаче, а и мени ударише сузе. Још нам рече добри отац да ако он не дође на вријеме да Богдан вози трактор. Навече одосмо у нашу цркву. Није било пуно свијета. Дуго смо се молили и палили свијеће. Те вечери небо бјеше боје крви шаљећи нам лоше знаке. Наш Гаро завијао је цијеле ноћи. Ујутру поче да пролази народ са аутима и тракторима. Бјеже. Моја мајка пусти краву Шараву, овце и свињу. Оца нема па Богдан сједе за трактор. Ударише нам сузе, а мајка поче јако да плаче. И кренусмо жалећи за својим завичајем. Нико не зна да ли ћемо га икада видјети више.

Негде код Лапца нападоше нас авиони. Неколико погину међу њима и дјеца. А моја Бела скочила мени у крило, препала се. Оца Бранка нема, све мислимо он ће доћи са војском. И тако некако та најтужнија српска колона послије рата креће се Петровачком цестом. Намученом и напаћеном српском народу нема ко да помогне. Некима је и драго, а немамо помоћи ни од мајке Србије. Ипак смо некако дошли до Београда, а одатле за Сурчин. Ту нас лепо примише код газда Томе и његове добре жене Маре. Остаћемо ту дуго.

Комшија Зоран нам јави да нам је отац погинуо у Книну. Погодио га гелер. Почесмо да плачемо док мајка пали свећу. И тако поче наше избјеглиштво…