За угледног српског књижевника и теолога Милану Бабић, из Републике Српске, српско-руско братство је у фази трансформације и интеграције у словенско-православну цивилизацију.

Бабићева је предсједник књижевног удружења „Сусрет“ Требиње и предсједница „Бесмртног пука Српске“.

Аутор је књиге „Српско питање на прелому епоха“, а ускоро се очекује и излазак књиге „Руско питање на прелому епоха“.

Прва књига је већ доступна и на српском и на руском, а и друга је планирана за оба језичка подручја.

Српско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вриједностима.

Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свијет.

То је између осталог, записано у Повељи српско-руског братства, чији сте Ви један од доносилаца.

Русија је данас несумњиви војно-политички лидер савременог свијета, један од предводника БРИКС-а и свјетске већине.

Како видите српско-руско братство данас и његов значај? Како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо?

– Српско-руско братство данас добија нову димензију. Пред нама стоји могућност заједничког дјеловања у правцу васпостављања новог/старог цивилизацијског државотворног модела сарадње, које своју материјализацију треба да добије у неком облику државног савеза као најјачег облика утврђивања и потврђивања наших духовних, културних и политичких веза (овај савез ће свакако бити дио већег савеза словенско-православне цивилизације, али он захтијева посебну одвојену анализу – рекла је Бабићева за информативни портал српско-руског братства.

С тим у вези, као припрема стварања овог савеза, најприје треба дјеловати на плану духовности, културе и науке.

Пошто су у домену духовности наше везе најјаче најприје треба синхронизовати изучавање наше заједничке православне словенске историје и заједничког црквенословенског насљеђа (српскословенском и рускословенског паралелно, имајући у виду правни и духовни значај Номоканона Светог Саве, Душановог Законика, Судебника из 1497. и 1550. године, Саборног уложениа од 1649. године…) почевши, као минимум од средње школе.

Помаци у том правцу већ постоје и отворена је дискусија на високом нивоу и добро је што је јасно схваћено да се ради о идентитеској проблематици без чега нема стварања импероподобне над/државне структуре која претендује на дуготрајност.

Потом, треба да се ослонимо и на своју српску и руску културу и народну традицију (која се, нажалост, врло често представља ретроградно) и да у тој области интезивирамо сарадњу преко различитих културно-умјетничких друштава и установа.

Потребно је много веће улагање у културу с акцентом на облике који су блиски младом нараштајима.

Ту ће „обрачун“ са површном омамљујућом поп културом бити најизазовнији.

Стварање истинске елите у области културе и науке, која ће бити свјесна планског карактера образовног система Запада, као идејног такмаца, представљаће окосницу српско-руских односа у вијеку који је пред нама.

Та елита мора да своје утемељење нађе у родољубљу.

То ће такође представљати велики изазов – отварање свијести нараштају које долази о величани сопствене цивилизације и њеног огромног наслијеђа.

Наши односи се тренутно најбрже развијају у области духовности, науке и културе, због логике ситуације, јер се у отежаним политичким околностима, сталних притисака и уцјена, налазе и српске, и руске земље.

– Почевши од наредне године, услијед свукупне убрзане промјене, стварања нових савеза и геополитичких прерасподјела, јачања улоге Русије и њеног природног кретања ка обједињавању својих историјских земаља и заштите својих савезника, доћи ће и до убрзаног развоја српско-руских политичких односа и кристализације тежњи и могућности – наводи Бабићева.