Најсјајнији дан за краља Петра у Балканском рату био је његов улазак у Скопље. Ослобођење Скопља било је могуће стављањем српске војске у мобилно стање, јер, како је краљ говорио, мора се учинити све да се осигурају истинити услови за прави и стални мир на Балкану.

Револуција у Турској (јула 1908.) повратила је у живот некадашњи устав турски уз проглас слободе једнакости и братства свију народа у турскоме царству. Али, та слобода, та једнакост и то братство послије кратког времена остадоше за хришћанске народе мртво слово на хартији, подсјећа Башта Балкана.

Проглашеном слободом користили су се само Турци, а хришћани су гоњени и турчени. На Балкану се опет почеше јављати буне и прелазити из једне области у друге. У тим бунама и метежима највише су страдали Словени: Срби и Бугари

Догађаји у Турској и тежње Аустроугарске убрзали су објаву рата балканских савезника Турцима. Нереди и покољи хватаху утолико више маха уколико се дубље залазило у љето 1912, а буна Арбанаса, коју је потпомагала Аустроугарска, пријетила је да потпуно одсјече Србију са југа.

Најпослије, покољи хришћана у Штипу и Кочанима превршише мјеру. Савезници протестоваше против тих злочина и потражише да Порта неминовно испуни одредбе Берлинског конгреса о побољшању стања хришћана. Порта на овај захтјев Србије и Бугарске одговори мобилизацијом (16. септембра) и тиме питање мирног договора стави на ратно земљиште. На овај поступак Турске одговорише сва четири савезника такође мобилизацијом (17. септембра). Истог дана потписан је у Београду указ о позиву Народне скупштине у ванредан сазив за 20. септембар.

Око десет сати скупштинска дворана била је пуна. Готово ниједно мјесто није било празно. Народно представништво састављено из сељака у народној ношњи. Међу њима има маркантних појава, озбиљних и лијепо скројених глава, људи са челом које показује умне главе; кретање им, слободно и отресито, показује независне људе, одрасле не у загушљивом ваздуху великих градова, него у ваздуху шума и питомих ливада Шумадије, Мачве, Стига, Топлице, Неготинске и Тимочке Крајине, са Колубаре, Златибора, Јелице и Жупе под Копаоником. Међу њима има и интелигентне господе.

Краљ Петар волио је тачност и сам је вазда био тачан, и у 10 и по сати пред зградом Народне скупштине зауставише се дворска кола. Силно троструко „Живио!” проломи ваздух. Краљ у пратњи својих синова и министра предсједника уђе у Скупштину. Народни представници дочекаше га стојећи и силним узвицима: „Живио!”

Када је краљ заузео своје мјесто, остаде стојећи на естради, а иза њега стојала је златна престона столица. Краљ одмах поче да чита престону бесједу. Он је, јаким нагласком при изговору, гласно и оштро изговарао тако да се и у крајњем углу скупштинске дворане могла чути свака ријеч.

Његова бесједа, којом је отворио сједницу ванредног сазива, била је кратка и јасна. Он је напоменуо несносно стање наших сународника у отоманској царевини, напомињао је колико се Србија, мира општег ради, морала уздржавати и угушивати бол душе своје на вапаје својих сународника и стално се коректно држала, надајући се да ће Порта приступити реформама, да ће стати на пут искорењивању хришћана и обезбиједити им миран живот и развитак, како би се тиме прекинуле сметње мирнога развитка и напредовања Краљевине Србије; али, и саме велике силе узалуд су се обраћале пријатељским савјетима у Цариград због невоља које са осталим хришћанима трпе наша браћа.

Затим је у бесједи говорио како је Порта, мјесто да заводи реформе, мобилисала своју војску и нагомилала је према нашој граници, па је настављао:

„На тај акт, којим се угрожава наша безбједност, Србија је имала само један одговор: мојим указом од 17. овог месеца стављена је наша војска у мобилно стање.“

„Наш је положај одређен и јасан. Ми имамо дужност предузети мјере за своју безбједност. Ми имамо дужност да, у сагласности са балканским хришћанским државама, учинимо све, колико до нас стоји, да се осигурају истинити услови за прави и стални мир на Балкану”.

Свако значајније мјесто говора краљевог прекидали су силни узвици: „Живио!” који су проламали дворану.

Али, нема сумње, најсјајнији дан за краља Петра у Балканском рату био је улазак његов у Скопље.

Пошто се краљ видио са синовима, пошто је примио рапорт од команданта мјеста и обишао почасну чету, управник вароши представио му је предсједника скопљанске општине, Спиру Хаџи-Ристића, који га је, у име ослобођеног Скопља, подневши му со и хлеб, поздравио овим ријечима:

„Ваше Величанство! Послије скоро пет и по вијекова српски народ класичне Старе Србије пресрећан је да поново види у својој средини насљедника Немањићеве државе. Као први предсједник општине ослобођеног Скопља, у име грађана скопских, желим искрену добродошлицу Вашем Величанству, нашем милом владаоцу!”

За овим је у име муслиманско-турског становништва, бивши предсједник општине, Решад, поздравио краља овим карактеристичним ријечима:

„Ваше Величанство! Срећа османлијскога оружја изневјерила је Османлије, и земље које су прије пет вијекова биле задобивене на сабљи, опет је Његово Величанство на сабљи повратило. Ја, у име муслиманског становништва у Скопљу, срдачно поздрављам добродошлицом Ваше Величанство и изјављујем нашем господару дубоку покорност.”

У цркви Св. Спаса поздравили су краља скопски српски митрополит, Вићентије, затим егзархијски митрополит Неофит.

Сутрадан по доласку краљ је присуствовао служби божјој у скопљанској католичко-арнаутској цркви, те тиме лично доказао да српска војска није дошла никога да гони и угњетава, него заробљене и угњетаване да ослободи, да донесе правду, ред и равноправност, наводи се на ФБ профилу Душана Бапца.