Српски писац Борисав Станковић /1876-1927/, пјесник младости, љубави, пролазности живота и људске трагике, те дубоки аналитичар политичких и психолошких процеса у српском друштву, умро је 22. октобра 1927. године.

Борисав Станковић

Борисав Станковић писао је о Врању и југу Србије, дегенерацији старих трговачких породица и таласима промјена, описујући патријархалну атмосферу родног града и потчињеност појединца свемоћном суду чаршије.

Овај сјајан познавалац људске душе сликао је ликове изражених психичких и чулних особина којима господаре страст и дерт /јад, бол, туга/, доводећи их у жесток сукоб са моралним назорима мале средине.

Његова најпознатија дјела су књиге приповједака „Из старог јеванђеља“ и „Стари дани“, драме „Коштана“ и „Ташана“, те роман „Нечиста крв“. Написао је и мемоаре „Под окупацијом“.

Цјелокупно књижевно дјело Борисава Станковића везано је за Врање.

Станковићево стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму.

Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.

Борисав Станковић увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од многих савременика школованих на Западу.

Они су критиковали Станковићев језик и стил писања, говорећи да су његова дјела „неписмена и оријентална“.

Пишући у вријеме када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, Борисав Станковић остао је привржен реалистичким традицијама, а дјела су му прожета осјећањем наклоности према патријархалном свијету Старе Србије.