16/08/2021
Послије сарајевског атентата на надвојводу Франца Фердинанда, заједно са осталим саборцима из „Младе Босне“ ухапшен је и иако малољетан осуђен на доживотну робију и спроведен у Арад на издржавање казне. По свршетку Првог свјетског рата, заједно са групом арадских осуђеника умарширао је у Нови Сад 1918. Разоружали су аустријске чуваре војних магацина, наоружали своје људе и тако дочекали српску војску: Јевђевић је српским официрима предао кључеве од неоштећених магацина.
Послије завршене гимназије у Београду, уписује се на Правни факултет у Загребу. Потом одлази у Лајпциг, гдје студира и усавршава њемачки језик. Био је предсједник окружног одбора странке Организација југословенских националиста у Новом Саду, гдје као страначко гласило покреће и уређује лист „Видовдан“. Током излажења Видовдана био је 390 пута тужен, а 34 пута осуђен. Као и Принцип, сматрао је да је Југославија испуњење вјековног сна српског народа да сви Срби живе у једној држави и „у којој је сваки Србин у сваком њеном дијелу могао рећи је на српској земљи“. Када је створена Бановина Хрватска он се отријезнио од југословенства, настављајући борбу са својим непријатељима усташама и комунистима.
Послије Априлског рата 1941. међу првима прелази на територију Херцеговине, окупирану италијанском војском, гдје помаже у организовању устанка и заштити српског народа од усташа и комуниста. Све вријеме дјелује са Момчилом Ђујићем, док убрзо успоставља контакт и са Дражом Михаиловићем и постаје један од његових најоданијих војвода. Под утицајем Нијемаца, неки италијански официри настојали су да увуку четнике у сарадњу са Хрватима и Нијемцима, што је Јевђевић безусловно одбио.
Био је оснивач и почасни доживотни предсједник Организације српских четника ‘‘Равна Гора’‘. Преминуо је у Риму 1962, гдје је сахрањен на некатоличком гробљу.