03/07/2023
Нема тачног одговора на питање шта је то баш Марка Краљевића одредило за главног носиоца српске народне епике. Предања су дуго трагала за историјским ликом који ће у себи одјединити све најбоље особине једног истинског јунака и некако, тај точак зауставио се баш на лику Марка Мрњавчевића, сина краља Вукашина, објавио је Историјски забавник.
Марко је тако од “обичне” историјске личности постао феномен који и данас изучавају историчари широм Балкана, а – чак му је и смрт ушла у легенду!
Улази у историју
Марко Мрњавчевић историјска је личност о којој данас заправо не знамо много. Његова судбина је дубоко трагична јер је дјетињство провео у доба највећег процвара српске државе, само да би као зрео човјек, свједочио њеном слому и потпуном краху. Неки воле да га називају и посљедњим правим средњовјековним витезом на овим просторима, али је једино неоспорно да је ријеч о посљедњем српском средњовјековном краљу… макар “на папиру”.
Наиме, након што се његов отац, краљ Вукашин, прогласио за савладара цара Уроша, Марко је добио титулу “младог краља” – краљевића, по којој ће у историји остати познатији него по „правом“ презимену. Након што му је отац погинуо у Маричкој бици 1371. и цар Урош умро исте године без потомака, Марко је фактички постао једини прави насљедник немањићког престола.
Ипак, ово му није много значило. Било је то вријеме јаких велможа који нису жељели ни цара ни господара, па је Марко заправо владао само својом територијом у западној Македонији са Прилепом као престоним градом.
Спреман да буде најмоћнији човјек у држави, а претворен у тек још једног обласног господара, Марко Мрњавчевић је у неком моменту између Маричке битке 1371. и Косовске битке 1389. постао је турски вазал, али се не зна тачно када ни под којим условима.
Оно што га чини још мистериознијим је чињеница да се не помиње као учесник ниједног боја из оног времена осим битке на Ровинама.
Па ипак, народни пјевач управо је њега изабрао да му додјели титулу најхрабријег и највећег јунака са ових простора.
Марко Краљевић улази у легенду
Историчари данас воле да вјерују да је почасно мјесто највећег јунака српске историје Марко заслужио због тога што је био истински херој “малог човјека” – прије мегданџија него учесник ратова, заштитник обичног свијета, а не својих интереса.
А у вријеме када се све око њега распадало, народу ништа друго и није преостало…
И као такав бранитељ, Марко постаје легенда – оре друмове, разгони Турке јањичаре, дружи се са вилама, пола пије, пола Шарцу даје… Све може, свуда стиже и из сваког мегдана излази као побједник. Не боји се никога до Бога. Суди “ни по бабу ни по стричевима”, већ увијек је по правди и закону. Пријек, својеглав, тврдоглав али суштински – праведан и добар.
На крају, епика и историја спојиле су се у једно да опишу смрт овог јунака…
Марко улази у вечност
Био је 17. мај 1395. Огромна турска војска спремала се за битку на Ровинама да казни влашког владара Мирчу И зато што се дрзнуо да упадне на њихову територију. У редовима Османлија била су и тројица српских вазала – Константин Драгаш, деспот Стефан Лазаревић и – краљ Марко.
Чекајући да наступи борбени час хришћани су разговарали о боју који их чека. Многе од њих мучило је што ће мачеве подићи против браће и што се боре за непријатеља. Како бити вазал, а сачувати образ и не погазити вјеру?
Мучиле су ове црне мисли и Марка. Највећи дио живота провео је борећи се против Турака, само да би дочекао да им, онда када више није било избора, служи. Шта учинити?
На крају, битка на Ровинама била је велика побједа хришћанске војске. Османлије су биле приморане да се повуку, а негдје на бојном пољу, међу хиљадама убијених, своје кости оставио је и краљ Марко, највећи епски јунак Балкана.
Али, то није био крај приче! Годинама касније, пишући о овом догађају у Житију деспота Стефана Лазаревића Константин Филозоф забиљежио је
посљедње речи Марка Краљевића. А, он је рекао: “Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”.
Ако је ово истина, Марко је, негдје на небу, био срећан.
