„СУДИЈЕ да суде по закону, а не по страху од царства им“ – Душанов закон 21.мај. 1354

Душанов законик познат у прошлости и као „Закон благовијерног цара Стефана“, уз уз Законоправило Светог Саве, најзначајнији је извор српског средњовјековног права. Донијет је на два државна сабора властеле и црквених великодостојника.

Први дио Законика донијет је на сабору одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу када је донијето 135 чланова. Други део Законика донијет је на сабору одржаном 31. августа 1354. у Серу и тада је допуњен са још 66 чланова.

Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику, подсјећа Нпортал.

Доношењем овог законика цар Душан је желио да успоставити владавину права, јединствени правни систем који важи на територији целог царства, али и ограничи захтеве и права властела која је њиме такође стављена у оквире закона.

Душанов законик највише се бави државним правом – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, начелом законитости, борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.

Иако се сматра најстрожим и најсуровијим, у овом закону се судство први пут појављује као независно, а сталешки односи се прецизно дефинишу, остављајући историјски важно свједочанство о тадашњој феудалној српској држави.

„Ја, цар, овим Закоником многих се својих права одричем, и ја, цар самодржавни, подрвгавам себе, и царицу, и младог краља, пресуди својих судија, и удесио сам тако да ни један судија не одговара, па ма како нама пресудио“ (Цар Душан)

Казне предвиђене Душановим закоником углавном су биле глоба тј. новчане, али је било и тјелесних казни које су подразумијевале тешко сакаћење, а и батињање. Такође, разликовале су се у односу на то да ли се примјењују на властелинима или обичном народу.

Душанов законик, један од старијих преписа, Призренски препис из прве четвртине 16. вијека данас се налази у Народном музеју у Београду.