Ловћен је највиши врх у близини старе црногорске престонице Цетиња.

Још за живота Петра Петровића Његоша и по његовој личној жељи на Језерском врху, највишем врху Ловћена, подигнута је капела.

Владика и пјесник, Петар Петровић Његош оставио је аманет да буде сахрањен у овој капели, али су муње и лоше временске прилике на дан сахране то осујетиле.

Његош је у својој завјетној цркви добио вјечно почивалиште тек четири године касније.

Нису само муње реметиле вјечни сан црногорског владике јер је Језерски врх у више наврата био мета Турака, а потом и Аустријанаца који су га бомбардовали 1916.године. Тада су оскрнавили Његошеву капелу и наредили да се остаци великог пјесника поново пренесу на Цетиње. Жељели су да потпуно униште капелу и да на том мјесту подигну споменик као симбол аустријског освајања Ловћена, али их је пораз у рату осујетио у тој замисли.

Нова капела подигнута је 1925. године када је краљ Александар Карађорђевић извршио свечани пренос Његошевих остатака, међутим, још тада се родила идеја о градњи монументалнијег споменика по пројекту Ивана Мештровића.

Одлуку о рушењу Његошеве завјетне цркве доносе комунисти 1952.године, а коначно рушење капеле по налогу комунистичких власти одиграло се 1972.године, упркос противљењу великог броја интелектуалаца и црквених власти, подсјећа Информер. Његошеви посмртни остаци су поново премјештени и положени у новоотворени маузолеј 1974.године, који и данас постоји.

Његошев маузолеј налази се на 1660 м надморске висине што га чини највишим на свијету.

Мештровићева замисао била је да улаз у Маузолеј „чувају“ две каријатиде- мајка и ћерка у црногорској ношњи. У самом центру налази се фигура Његоша иза којег се налази орао раширених крила.

Познато је да је посљедња жеља блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија да се поново обнови капела на Ловћену и тако испуни Његошев аманет, па питање премјештања Његошевог маузолеја посљедњих година поново изазива велику пажњу јавности.

Многи сматрају да споменици на Авали и Ловћену нису изграђени у духу српске традиције и културе и да су масонски елементи којима је Мештровић био склон апсолутно непримјерени и неприхватљиви за мјесто и личности којима су споменици посвећени.