Цар Урош Немањић добро је позната личност српског Средњег вијека. Историја га је упамтила као јединог сина цара Душана, као посљедњег српског цара и човека чијом смрћу се угасила династија Немањића, а понајвише по надимку – Нејаки.

Његовом смрћу угасила се лоза Немањића, а заборав је покрио славне дане српске средњовјековне државе. Симболично, баш као што је у запећку сјећања и скрајнут од свих, још за живота био и сам Урош.

Ово је прича о њему…

За једне „благи“, за друге „нејаки“

Урош Немањић или пуним именом Стефан Урош В Немањић, био је једини син цара Душана и његове супруге Јелене, бугарске принцезе. Родио се 1336. или 1337. године. Дјетињство и младост је провео на очевом двору гдје је пажљиво припреман за владара – осим читања и писања, познато је да је учио и војне вјештине, али још и више стратегију, јер се очекивало да ће, једног дана, управо он бити тај који ће, као суверен, предводити нове походе и бојеве.

Урош је имао око 10 година када се његов отац, на сабору у Скопљу одржаном 16. априла 1346. године, прогласио за цара. Овим чином на Уроша је прешла титула краља и Душановог савладара, мада је извјесно да је, да би добио било какву стварну моћ и прилику да учи да влада, Урош морао да сачека бар још неку годину јер је био премлад.

На основу фресака можемо претпоставити да је Урош израстао у лијепог младића, складне грађе – крупног, дугуљастог лица, црвенкасте косе и браде, који је ликом подсјећао на оца. Ако то и јесте био случај, свака сличност завршавала се ту. Јер, док Душана народно предање описује као одлучног, јаког и срчаног, о Урошу говори као о благом, тихом и мирном човјеку „по истини красном и достојном дивљења по изгледу“ али „младом смислом“. На трагу овога су и њихови надимци. Док је Душан остао упамћен као „Силни“, Урош је остао „Нејаки“ – неодлучан и недовољно јак да се наметне као вођа.

Како било, насљедник трона Немањића је у младости вјероватно управљао неким дијелом очеве државе што је требало да га припреми за самосталну владавину. Његов живот драматично се променио када је, у децембру 1355. изненада и у пуној физичкој снази, умро цар Душан. Урошу је било мање од деветнаест година.

Како је још за вријеме очевог живота одређен за насљедника, Урош је за цара крунисан непосредно након Душанове смрти, а смена власти извршена је мирно и без било каквих трзавица.

Проблеми су дошли послије…

Први противник – стриц!

Цар Душан иза себе је оставио огромно царство, територијално разуђено, са великим бројем обласних господара од којих су се неки, управо захваљујући ратовима и освајањима Немањића, екстремно обогатили. Све њих, Душан је држао у покорности челичном руком, обезбјеђујући покорност наизменично казнама и наградама. Урошева рука показала се као знатно мекша…

Иронично, проблеме новом цару прво је почео да задаје члан његове сопствене породице. Симеон Урош био је Урошев стриц, Душанов полубрат. Као син краља Стефана Дечанског, Симеон је сматрао да њему припада царски пријесто. Повео је војску против братића, али су црква, као и највећи број властелина, сматрали да се власт легитимно пренијела са оца на сина и да је Урош законити насљедник, подсјећа Историјски забавник.

Иако му није пошло за руком да дође на српски престо, Симеон је ипак успио да „окрњи“ братићеву државу отцијепивши јужне области некадашњег Душановог царства – Тесалију, Епир и Албанију. Године 1359. прогласио за цара Ромеја, Срба и целе Албаније и годинама владао потпуно независно.

Убрзо су се појавили у спољни непријатељи. Царство је напао Матија Кантакузен, а онда и угарски краљ Лајош. Србија се у оба случаја одбранила, али су сви ови проблеми властели показали неодлучност и немогућност Уроша да контролише огромну државу коју му је отац оставио, па је ускоро било све више оних који су почели да се буне и траже „своје парче колача“ ратујући међусобно и проглашавајући се владарима мањих или већих области. Урош је био потпуно неспособан да их у томе спријечи.

Био је то почетак краја српског средњовјековног царства.

Уздиже се нова династија

У таквој ситуацији као моћно племство на двору цара Уроша уздиже се породица Мрњавчевић – браћа Угљеша и Вукашин. Њихово поријекло, као и улога коју су играли прије 1365. никада нису до краја разјашњени, али је непобитна чињеница да се те године Вукашин у Прилепу проглашава за краља и Урошевог савладара. Посљедњи цар Немањића, коме у том тренутку ништа осим титуле и није остало, није имао избора него да прихвати подјелу власти.

Вукашин је под својом влашћу држао Стару Србију и сјеверну и западну Македонију, с градовима Призреном, Скопљем, Прилепом и Охридом. Његов брат Угљеша се прогласио за деспота у области грчке Македоније и тако је фактички настала једна потпуно нова држава – земље Мрњавчевића које су обухватале цијелу Македонију, и у којима је као апсолутни владар владао Вукашин.

Савладарство није ојачало централну власт. Остала властела је презирала Мрњавчевиће због моћи коју су стекли, а цар Урош је био преслаб да се наметне као ауторитет. Зато се цијепање Душанове државе наставило. Наступа период када о Урошу скоро да и нема историјских записа.

Како Урош није имао дјеце, Мрњавчевићи су планирали да послије његове смрти круну Немањића наслиједи Вукашинов син – Марко. Он добија титулу младог краља због које ће у народном предању и остати упамћен као – Краљевић Марко.

У таквом расулу 26. септембра 1371. одиграла се Маричка битка између турске и српске војске. „На црту“ непријатељу стала су само браћа Мрњавчевић, а Срби су претрпјели страшан пораз. У боју су погинули и Вукашин и Угљеша, као и толико војске да се вијест о страшном масакру прочула и далеко ван граница државе. Након битке, Турци су мјесто сукоба прозвали „сирф синдиги“ – „мјесто гдје су Срби изгинули“, а у народној фразеологији се изрека „однијела га мутна Марица“ задржала до данашњих дана.

Српски црквени љетописи Маричку битку често приказују као божију казну Мрњавчевићима због њиховог односа према цару Урошу. Историјски тачније би било рећи да су, разједињени и посвађани, српски великаши потцијенили опасност која долази од Турака којима је након овог боја отворен пут за даља освајања Балкана.

Некада моћни обласни господари Душановог царства одједном су морали да траже помоћ других држава и прихвате вазални однос. Оне на Југу већ тада покоравају Турци. Иако је у том тренутку вјероватно мало ко могао да схвати пуне размјере ове катастрофе – Битка на Марици била је један од најсудбоноснијих догађаја у историји српског народа.

Душаново царство престало је да постоји…

А Урош?

Лишен сваке моћи и утицаја, сам и заборављен од свих, недуго након Маричке битке умро је и цар Урош – 2. или 4. децембра 1371. Како и под којим условима није познато. Биле су му само 33 (или 34) године. Хроничари оног доба записали су: “Његовом смрћу сконча се Царство српско, јер он бјеше седми и посљедњи владар из рода Немањина“.

Касније се народом пронијела вест да је краљ Вукашин био тај који је убио цара. Најпопуларнији мит тврдио је да се то догодило у лову, на води, када се цар сагнуо да се освјежи. Иако распрострањена, та прича нема упориште у историјским чињеницама из једног једноставног разлога – у тренутку Урошеве смрти, Вукашин је већ био мртав.

Ипак, вјероватно на основу овог предања, као и чињенице да је народ са симпатијама и нескривеним сажаљењем гледао на посљедњег српског цара из династије Немањића, црква је Уроша, два вијека након смрти, прогласила за мученика и светитеља.

Мошти Светог цара Уроша В Српског данас почивају у манастиру Јазак на Фрушкој гори. Српска православна црква као његов дан обиљежава 15. децембра. Ово је крсна слава многих српских домова, али и манастира Јазак, истоименог села, као и погона Јазак воде – природно добре изворске воде.