Народ воли да смишља и препричава предања. Једно од омиљених средњовековних тако је оно по коме су се браћа Стефан и Вукан помирили над моштима оца Стефана Немање које је са Свете Горе донио Свети Сава и сложно се супротставили непријатељима који су стали да распарчавају Србију. У стварности, ништа од тога вјероватно уопште није било тако.

Као најстарији, прворођени, син Стефана Немање, Вукан Немањић је могао очекивати да ће бити одређен за насљедника српског престола, али то се није догодило. Он је пред крај очеве владавине добио управу над Зетом, али је по повлачењу са власти Немања ријешио да престо препусти свом средњем сину – Стефану, подсјећа Историјски забавник.

Ова одлука сигурно је разбјеснила Вукана, али није изазвала отворени сукоб међу браћом све док је Немања био жив. Вукан је као велики кнез задржао Зету, Требиње, Топлицу и Хвосно и по угледу на раније владаре у Зети, почео да се представља као “краљ краљевства Далмације и Диоклитије”.

Све се пормијенило након смрти Стефана Немање.

Човјек који је желио да буде краљ
Изгледа да је Вукан разлаз Стефана и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом.

Рат између браће који је услиједио донио је у Рашку глад, болест и велике људске жртве. Уз помоћ Угара Вукан је дошао до власт, док се Стефан Немањић вероватно склонио у Бугарску.

Вукан је као велики жупан владао Србијом бар двије године. Притиснут од Бугара који су подржавали његовог брата и остављен од ослављених Угара, 1204. или 1205. морао је да одступи са власти. Изгледа да је међу браћом постигнут неки споразум јер је Вукану на управу остављена Зета.

У фебруару 1208. Сава Немањић је дошао у Србију и донио очево тијело, како би било сахрањено у Студеници. Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтјев оба његова старија брата, а у народу постоји предање да су се Вукан и Стефан, над очевим тијелом, коначно измирили.

Истина је пак, по свој прилици, далеко прозаичнија.

Историјски извори не слажу се у потпуности са народним предањем око тога да су се завађена браћа помирила. Прије ће бити да је Вукан прихватио примирје да би свом насљеднику – Ђорђу омогућио владавину Зетом.

Стефан се вратио на пријесто, ојачао земљу и ускоро учврстио границе Србије. Након што је од папе добио круну, крунисан за краља Србије 1217. године.

Вукану се, да друге стране, убрзо губи сваки траг у историји. Већ у љето 1208. године Вукан је умро или бар није био на власти у Зети што свједочи податак да се тада као кнез ове области помиње његов син.

Неки историчари иду тако далеко да наводе да је могуће и да је уклоњен. О његовој смрти нема забиљежених података, а не зна се са сигурношћу ни гдје је сахрањен, мада је његов гроб вјероватно у манастиру Морача.

И тако је, помало неправедно, несуђеног краља Србије, задесила најстрашнија судбина – заборав.