О Косовској бици из 1389. године пјеване су пјесме и причане приче. Ријеч је о боју толико утканом у свијест народа да нема Србина који не зна шта се тада догодило. Ипак, стратешки, војно и историјски, једна битка која се одиграла још 1371. године била је далеко значајнија за даљи ток српске историје.

Маричка битка или Бој код Черномена одиграо се 26. септембра 1371. године. Малобројна турска војска сукобила се са вишеструко јачим српским трупама под вођством краља Вукашина и његовог брата деспота Јована Угљеше.

Да ли су Срби на Марици били пијани?

За пораз Срба на Марици тражени су многи изговори, па се у неким историјским изворима помињало и то да је војска ноћ прије боја била пијана.

– То је мит и о томе никада није пронађен ниједан прави доказ! Некако ми се чини да је народ у годинама које су услиједиле тражио било какав изговор за српски пораз, па да је чак и пијанство било боља варијанта од чињенице да су нас Турци ухватили неспремне и на препад – сматра историчар Добрица Јовичић.

Исход је био поражавајући – иако малобројнији, Турци су успјели да “до ногу” потуку српску војску, а погинула су оба брата Мрњавчевић. Овај бој представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

– Иако су Срби у својој историји углавном водили ослободилачке ратове, Маричка битка није била тај случај. Наиме, деспот Угљеша је заједно са братом, краљем Вукашином, ријешио да нападне Турке. И кренуо им је у сусрет. Међутим, исход није био онакав каквим се деспот надао – каже историчар Добрица ЈовичИћ.

О самом току битке данас се мало зна. На основу доступних извора изгледа да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. Покољ који се затим догодио код Черномена на Марици скоро нико није преживио. Након боја Турци су мјесто прозвали “сирф синдиги“ – мјесто где су Срби изгинули.

– Черномен се данас налази на самом сјеверу Грчке и зове се Орменио, али је још увијек познат као “место погибије Срба”. Маричка битка је управо то и била! Неки извори наводе да је српску војску чинило 60 хиљада Срба. То можда јесте преувеличано, вјероватније су здружене снаге браће Мрњавчевића бројале око 20 хиљада војника, али је несумњиво да су сви они изгинули. Наводно је преживјело само 30 људи, а и они су били тешко рањени – прича Јовичић.

Вријеме када су живи завидјели мртвима

Један од најбољих и уједно најстарији српски опис Маричке битке дао је монах Исаија. Његове ријечи користили су и многи каснији историчари да предоче катастрофалне посљедице овог српског пораза.

“И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видјеше. Просуше се Исмаилћани и полетјеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли.”

У боји против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена оновремена српска властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима. Поред фактора изненађења, и ово се често наводи као разлог турске побједе.

– По много чему Маричка битка је била важнија од Косовске, иако је ова друга остала много више у свијести нашег народа. Турци који су били хиљаде километара удаљени од Срба одједном су се налазили у Македонији. Сви накнадни падови и освајања – територија данашње Румуније, Косова, Црне Горе, па и Србије, почели су поразом на Марици – истиче историчар.

Битка на Марици била је почетак пропасти српског средњовјековног царства. Након смрти краља Вукашина њега је наслиједио син Марко, српској историји познатији као Краљевић Марко. Он није успио да одбрани своје територије и недуго послије битке постао је турски вазал.

Убрзо послије битке, децембра исте године, умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Државу су разграбили обласни господари, а Турцима је био отворен пут ка Европи.