ГЛАВНИ покретачи за прикључење источне Херцеговине Црној Гори су др Добросав Јевђевић и војвода Илија Трифуновић Бирчанин.

Овај посљедњи је био шеф Народне одбране, организације између два свјетска рата. На Цетињу су га италијанске власти најпре ухапсиле и држале као таоца, а затим пустиле да дјелује.

Своје политичке идеје Јевђевић је италијанским властима изложио у једном саопштењу у Сплиту 23. септембра 1941. Представио се као бивши заговорник југословенске идеје. Његовим посредством једна делегација Срба и муслимана ишла је у Италију да се представи Мусолинију, са сличним захтјевима. Сматрали су да се 60 посто становништва Босне и Херцеговине противи укључењу у границе хрватске државе, написао је Милорад Екмечић, објавиле су Новости.

Јевђевић је италијанским војним властима саопштио да се српски народ дигао на устанак због масакра над њим који врши нова хрватска држава, али да устанак све више поприма комунистички карактер. Рекао је да пропаганда југословенске владе у Лондону“ ни најмање не осјећа код Босанаца и Херцеговаца, који послије садашњих промјена немају никаквих других аспирација него мир“.

Династија Kарађорђевића се дискредитовала у српском народу, па Јевђевић мисли да би Италија требало да ствара један антинемачки блок мађарске, српске, црногорске и албанске династије, под плаштом италијанског краља.

ХРВАТСKЕ власти су сазнале за овај покушај да се скупљањем потписа издејствује припајање источне Херцеговине Црној Гори. Неколико херцеговачких општина је јавно објавило да се не сматрају припадницима хрватске државе.

Саво Скоко, у дјелу о геноциду у гатачком крају (Београд, 2006), цитира сарајевски „Нови лист“ да је у тим областима „све по старом и још се није ниједна стара неплодна воћка, коју је засадила зло утемељена покојна Југославија, ишчупала. Овдје неки Срби очекују неко чудо, или у најмању руку да ће се ујединити са будућом Црном Гором…

Ми овим бједницима и самозваним и ни од кога непризнатим Црногорцима свечано поручујемо да ниједног комада Херцег-Босне никоме не дамо, а особито забрањујемо досељеној, до јуче раји и кметовима, да се расипају са туђом земљом“.

Јевђевић и Бирчанин су у Сплиту створили један комитет, који су Италијани најприје толерисали, а затим привремено обуставили. Без обзира на то што ова акција није за историју избијања устанка имала било каквог подстицајног значаја, она ће на њему оставити трајан печат: колаборација са италијанским властима је почела прије него што се четнички покрет формирао.

ОВДЈЕ је неопходно узети у обзир и насилно покатоличавање. У октобру 1941. у италијанском Министарству иностраних дјела процјењивали су да је било покрштено четврт милиона људи у новој хрватској држави. Kада је због протеста хрватског амбасадора у Риму, што италијанска војска одржава контакте са четницима, један од начелника министарства Лука Пјетромарки (Пиетромарцхи) отишао на објашњење са поглавником у Загреб, био је згрожен бруталношћу хрватског државног врха према православној вјери уопште.

Павелић му је рекао да је покатоличавање цијелог православног живља била „фундаментална тачка његовог програма и да у његов успјех улаже заслијепљену вјеру која не трпи приговор и одлагања“. Само је понегдје покрштавано село, и то, у принципу, само дјеца до 12 година, а мајке које су доносиле крштеницу су одбијане. Пјетромарки каже да су православни били од католичких сусједа измрцварени терором, па су на брзу руку у цркви спасавали дјецу. Хрватска је постала „једна огромна крстионица и уједно џиновска кланица“ како један историчар тада каже да је њемачко друштво тако мислило о Хрватској.

KОНВЕРЗИЈА православних у католике је без сумње имала дубље историјске коренове, него је историчару могуће да их у дубини види. Прве импулсе је добила сломом царске Русије у марту 1917, и увођењем бољшевичке власти у новембру. У Ватикану је постојала једна „Kонгрегација за источну цркву“. У Риму је формирано неколико удружења за остварење овог циља. Та се конгрегација 17. јула 1941. обратила хрватским бискупима у новој држави са изјавом да „постоје толике наде за обраћање несједињених“ православних верника. Историчари нису установили како је ово од идеје претворено у велики подухват и заиста у огромним размјерама остваривано. Други историјски корен политике насилног покатоличавања није везан за религију, сем у смислу да је религија вододелница нације.

На већем дјелу независне хрватске државе, хрватска национална свијест још није интегрисала народ. Насилна конверзија је инструменат у томе.

Недостатак етничког јединства хрватског народа и доминација његовог супститута да јединство представља израз припадања вјерској заједници Средње Европе, остаће трајно обиљежје хрватске националне свијести. У марту 1944, др Отон Kнезовић, један од фрањевачких идеолога хрватског радикалног национализма, предлаже поглавнику државе Павелићу, да су Далматинци