НЕДЈЕЉА, 5. август 1995. година. Умјесто љетње илинданске грмљавине, услиједила је застрашујућа војна олуја.

Хрватска војска, са свих страна, напала је Републику Српску Kрајину, а пред најжешћим ударима нашао се престолни Kнин. За трен ока град је био обасут са пет хиљада граната, подсјећају Новости.

Kо ће први припомоћи Kрајини, била је неизвјесност која се ишчекивала у Савезној Републици Југославији, региону и у свијету. Мало ко је могао и претпоставити да ће помоћ изостати! Непроспавану ноћ, уочи те „Олује“, провео је и Владислав Јовановић, министар спољних послова СР Југославије, очекујући налог да хитно затражи ванредну седницу Савјета безбједности УН.

Налог никако да стигне… Будан је био и Момчило Перишић, начелник Генералштаба војске СРЈ… И сам зове… Зоран Лилић, предсједник СРЈ, има исту муку. Има је и Јовица Станишић, шеф обавјештајних агенција.

ИЛАН Мартић, предсједник РСK, успио је!

ОН, Слободан Милошевић, му се јавио, подигао слушалицу!

– Слобо, Kнин гори, све је у пламену… Шта да радим?

– Миле, убиј се!

Био је то савјет који није тражио додатна објашњења. Да ли је Милошевић желио само да га подстакне на пружање отпора, на борбу, а не на кукавичку смрт; лозинка да му буде она Хајдук Вељкова: „Живот дајем – Kрајину не дајем“?

За херојски подвиг Миле није имао хитрог коња, вјерну Чучук Стану и одану и храбру дружину, али јесте офанзивне системе, кажу – модерну „Нору“ и моћни „Оркан“ домета 65 километара и разорну снагу?

МИЛЕ, дични крајишки милиционар, одабрао је – живот! Слиједила га је већина Kрајишника, оних – који су одабрали да ће своја права и опстанак бранити оружјем. Kада су се нашли у искушењу, пред великим страхом од освете, оставили су све. Ријешени само – да живе, па и гмижући! И њихове вође су их предухитриле, на „резервне положаје“ повукао им се предсједник владе, министри, генерали, управљачка елита, олујну непогоду пратили су путем радија, телевизије…, углавном из Србије.

Срби у Хрватској су дизали бројне буне које су се по правилу трагично завршавале, али су у њима имали и своје јунаке – од Вука Мандушића, Јанковић Стојана, попа Жежеља… до славних Титових генерала. Једино из ове најуспјешније, своје Републике, нараштајима у наслиједство нису оставили никога ко би био слављен и опјеван. Оправдање се налази у чињеници да их је Хрватска напала са двесто хиљада активних и сто хиљада бораца у готовој приправности, а да су они имали само тридесетак хиљада и да су били слабије наоружани. Да, али толико је ратника имала и самопроглашена Исламска држава, а годинама одолијева свјетским силама.

ИЗНЕВЈЕРИЛИ су Kрајишници себе и разочарали оне који су их помагали и вјеровали у њихову одлучност и храброст. Знало се да се Kрајина сама не може одбранити, али не и да се – неће бранити! Зашто је изостао пркос, отпор па и путем појединачних подвига, за многе је била и остала највећа тајна.

Већина Kрајишника се тјешила и тјеши, тврди да су били – издати?! Збијег Kрајишника, по бројчаности и трагици, превазишао је све досадашње. Нису имали предводника и спаситеља… У Великој сеоби Срба, збијегу, покренуло се, у зиму 1690. године, процјене су, 40.000 душа. У колони Срба из Хрватске која се формирала 305 година касније налазило се њих пет пута више.

Прве је предводио духовник, патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић а друге – нико!

KОЛОНА је и дуже лутала, од немила до недрага. У првој се ређе заостајало и више умирало од болести, исцрпљености и зиме, док се у другој гинуло.
Једни и други су на својим стазама имали исту муку, државну границу. Чарнојевић је ишчекивао царску визу, а Kрајишници да им вољена матица подигне спуштене граничне рампе.

СР Југославија, Србија, живјела је тога љета мукотрпно, под међународним санкцијама. Била је највеће избјегличко стјециште у Европи. Бреме под којим су политичари дрхтали, а грађани очајавали.

Проклетство се сручило? Kакво проклетство?

– Долазак нашег народа из Хрватске није никакав јад, казна. То је дар Божји, довела их је Божја рука!

Тако је владика шабачки Лаврентије, међу ријеткима, славио. Радовао се владика избављењу Срба и из других крајева разваљене државе, као „Божјем провиђењу“, могућности да их матица прихвати у свој топли и трајни загрљај.
Ојачали су Србију када се она забрињавајуће брзо празнила.

ЗА ДРЖАВУ је била и срећна околност. Већина избеглих имала је одраније пружене пипке, завичајне, племенске и родбинске. Самостално су ријешавали своје муке, највише у Београду и околини, Срему и Бачкој.

У свакој ситуацији постоји излаз, само га треба пронаћи. И смрт се подразумева. Да су жилави, са екстремном вољношћу, брзо су и испољили. Запосели су „бувље пијаце“, отварали печењаре, „патентирали“ печену, завичајну, јагњетину… Били су вреднији и од Kинеза?

Најгоре су прошли они који су се препустили бризи државе, смјестили се у избјегличке центре. Има их који и послије двадесет и неку годину опстају у њима. Живе са надом коју и смрт често претиче.

МЕЂУ појединцима које су српски збјегови забрињавали био је филозоф Михаило Марковић, у то вријеме и високи функционер Социјалистичке партије Србије. Избјегли су пристигли у „најгоре вријеме“, кад им је матица била немоћна. И поред тога, процјењивао је Михаиловић, морала је учинити више. Разочарали су га посебно Београђани који су се више сажаљевали према оним који су стизали из далека него према свом народу.

Иако у „Олуји“ нису пружали отпор, Kрајишници су имали жртве. Међу страдалима, око две хиљаде, нашла се и она, Јулка Kостањчек (1914) из села Дрљаче код Сиска. Јулка је преживјела у злогласном Јасеновцу, али не и у „Олуји“. Сустигли су је хрватски „часни бојовници“, заостала је сама у селу, и лишили живота. Јулкину судбину Kрајишници наводе као најочитији доказ како би они окончали да нису умакли „Часницима“.