СВАКОГ 12. априла Речна флотила Војске Србије обиљежава у Новом Саду и Белегишу успомену на херојски подвиг једног официра који је заклетву својој земљи одржао до краја. То је дан када се поручник бојног брода Александар Берић, у јеку Априлског рата (6.4.-17.4.1941), вршећи часно своју командну дужност, не желећи да напусти свој тонући брод и поздрављајући државну заставу у ставу мирно, нашао се на дну Дунава са њим.

На њемачки напад на Краљевину Југославију и брзу капитулацију земље у Априлском рату, данас се обично гледа са резервом и благим осјећајем емпатије због начина и времена на који је он изгубљен.

Ипак, и тај краткотрајни рат какве год биле његове посљедице, имао је своје хероје чији подвизи нису били ништа мање вриједни и велики као они из устаничког времена или Првог свјетског рата, подсјећа Нпортал.

Таква је и прича о неправедно скрајнутом и релативно скоро откривеном херојству поручника бојног брода прве класе, Александру Берићу (1906-1941). Иако је у историјским и војним круговима позната, шира јавност га слабије познаје.

Изненадни и брз напад нацистичке авијације у зору 6. априла, навео је војни врх земље да све родове стави у службу противваздушне борбе. Ријечна флотила тадашње војске имала је двоструки задатак. У врло незавидној позицији морала је да штити повлачење војске према унутрашњости земље, а са друге стране имала је задатак и да својим артиљеријским оруђима спријечава налете бомбардерских ескадрила.

Гранични сектор Дунава у рејону Бездана, бранио је тада монитор Драва. Овај ратни брод чинила је посада од 77 чланова посаде под командом Александра Берића.

О дешавањима на броду говоре нам сјећања неколицине преживјелих морнара, за чију причу је јавност сазнала тек 1998. године.

Приступање Југославије Тројном пакту међу морнарима ратне флотиле примљена је са огорчењем и негодовањем. Официри и војници нису се слагали са поданичком политиком и тај чин сматрали су издајом земље. Међутим само два дана касније, вијест о војном пучу и раскидању подршке Тројном пакту војници су дочекали са одушевљењем. Ипак, војници су били свјесни да могу да очекују само једно – њемачки напад.

Стога су већ тих дана прешли на ратни положај и спремно чекали развој догађаја и очекивана дејства.

Вијест о бомбардовању Београда 6. априла примили су телеграмом и одмах по команди кренули ка рејону Бездана у сврху заштите границе.

За својих шест дана непрекидног дејства оборили су и тешко оштетили преко 20 авиона и два патролна брода Сила осовине. Била је то даноноћна борба пркосних морнара који нису жељели да одустану или да се предају.

Заједнички став је био – оборити или  оптетити што више њамечких авиона и да се живи не предају непријатељу. Остали су на броду чак и када их је командант разријешио заклетве.

Тог кобног 12. априла 1941. године, 12 њемачких авиона у ниском лету обрушило се на зону дејства њихове одбране. Циљ јуришних авиона био је потапање „Драве“. Један за другим обрушавали су се ка монитору.  Артиљерија је успјела да прореди њихове узастопне налете али погибија њеног особља и недостатак муниције утицао је све слабије на покушај отпора.

Шеста бомба која је погодила монитор потпуно је онеспособила њено кретање и створила пукотине у које је почела да продире вода.

Монитор је почео да тоне, а командант посаде Александар Берић преживјелим морнарима наредио је напуштање брода.

Посада је у почетку одбијала напуштање брода, и чак је у тренуцима потањања успјела да погоди један авион. Вријеме је цурјело а секунде су биле у питању.

Комдандант брода Александар Берић остао је прибран и одговоран до краја. Преживјелим и рањеним морнарима наредио је искакање у воду. Они су, свјесни немогућности сваког даљег отпора и борбе за голи живот скочили у воду, али када су посљедњи пут окренули поглед према монитору који је потачао, шокирао их је призор.

Командант Берић стајао је на тонућем монитору поред заставе која се још увијек вијорила. Часни официр остао је да скочна заједно са својим бродом – достојанствено. Према сјећању преживјелих посљедњи тренутак у ком је виђен био је моменат у ком је Берић поздрављао заставу.

Брод је потонуо, а „силуета“ херојски и пркосно страдалог Александра Берића надживела је рат и остала подсједник новим генерацијама на то како се воли и брани своја земља.