Многи тврде да је БиХ у најдубљој кризи од краја рата, а прије би се могло рећи да је босански чвор у фази расплета.

Ауторски текст Ненеда Кецмановића за eagleeyeexplore.com преносимо у цијелости:

Како је Милорад Додик одсвирао крај диктатуре протектората и бошњачке политичке елите у Српској?

Многи тврде да је БиХ у најдубљој кризи од краја рата, а прије би се могло рећи да је босански чвор у фази расплета. Последњи мјесеци прошле и први мјесеци ове године можда ће се показати као историјски преломни за судбину БиХ.

Милорад Додик је предсједничким потписом на одлуку НСРС која је објављена у Службеном листу вратио Републике Српске на изворни Дејтонски споразум, прецизније Анекс 4. На њеној територији више неће важити ништа што није у складу са Уставом БиХ. Тиме је одсвирао крај диктатури протектората и бошњачке политичке елите у Српској.

ПИК се суздржаним коментаром дистанцирао од Шмита, ЕУФОР се огласио да ће чувати ред и мир у БиХ, што је била порука револтираним Бошњацима чије полицијске јединице су демонстративно егзерцирале близу ентитетских границе.

А онда се као гром из ведра неба огласио Трампов шеф Стејт департмента Марко Рубио.

Затражио је да се у Босни све врати на почетак, стао иза ОХР-а, оснажио бонска овлашћења, прекорио Додика … На бошњачку апелацију, Уставни суд БиХ оптужио је Додика за државни удар. Овај суд јесте дејтонска категорија, али не може легално да ради без Срба који су се повукли.

Путин је у телефонском разговору са Вучићем рекао: Све ћемо учинити за Републику Српску и изразио солидарност са Додиком.

Вучић је позвао Додика да се обрати Скупштини Србије.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ИШЧЕКИВАНИХ ПЕТ МИНУТА

Додик је одавно најављивао овај потез, тражио враћање отетих ентитетских надлежности, укидање наметнутих закона и неуставних институција.

Протекторат је пак одговарао новим неопходним реформама, духом Дејтона, јефтинијим и ефикаснијим системским рјешењима, отимањем ентитетских надлежности, наметањем закона и институција, притисцима и уцјенама новим алатима, попут бонских овлашћења в.п., Уставног суда БиХ, у коме одлучују странци, измишљеног Тужилаштва и Суда БиХ.

Додик се тактички повлачио у пола процедуре, али је разрађене законске и подзаконске документе, који су већ били усвојени у влади и Скупштини, слагао у фиоку.

Због тога је био критикован од опозиције да ништа не доводи до краја, али је он, истовремено успављивао странце и Босанце: „Додик опет само блефира!“

Нову динамику у ту хроничну антагонистичку коегзистенцију унио је повратак Русије на Балкан и посебно успјешна Специјална војна операција у Украјини, а затим повратак Трампа на чело САД са старим планом да направи радикални заокрет у америчкој не само спољној политици.

„Склопићу одмах мир са Путином“ била је спектакуларна изјава која обрадовала свијет на ивици трећег свјетског рата.

Вучић је у политици војне неутралности којој се одмах придружио и Додик, понављали су, више први него други, српске евроаспирације, али и инсистирали, више други него први, на пријатељству са Русијом, и дочекали су да Путин и Трамп сарађују, да поново размјењују амбасадоре, да се специјална операција више не зове агресија на Украјину.

Досљедно томе, ваљда ни Срби више нису „малигни мали Руси“. Додик, Путинов пријатељ и Трампов изборни навијач најзад је дошао до својих три деценије ишчекиваних пет минута.

КЛИМАКС БОСАНСКЕ ТРАГИКОМЕДИЈЕ

Међутим, у Сарајеву је у интермецу између побједе старог/новог предсједника и његовог усељења у Бијелу кућу и даље сједио Бајденов амабасадор, а на услузи му фантомски в.п. Кристијан Шмит, одлучни да политички уклоне предсједника Српске, који им је загорчавао мандате у БиХ. Настала је трка с временом: да ли ће они њега, уз помоћ измишљеног Тужилаштва и Суда БиХ, испратити са функције, или он њих пријевремено из Босне. Амбасадор Марфи је морао да без поздрава оде кући и прије него што је Додик првостепено осуђен, а Шмит се сакрио у мишју рупу да сачека да фертутма прође. Његов долазак у ОХР представља вјероватно климакс босанске трагикомедије.

Парадоксално, могло би се рећи да је он, чак и више него Путин и Трамп, својим непромишљеним и неодмјереним потезима (ријеке шуме, оранице, суђење предсјенику Републике Српске), додао кап која је прелила чашу.

У немогућој држави „на чијим границама престаје свака логика“, све је могуће, па и феномен Шмит.

Овај инострани губернатор није постао владар Босне „ни по Божијој промисли, ни по наслиједном праву, ни по демократском избору, ни по административном именовању“, него је сам себе поставио да уређује у земљи у којој један народ жели да живи са својим џелатима, другом народу не дају да слави свој рођендан, трећем народу бира представника онај први, три народа 30 година ни о чему не могу да се договоре, имају химну без текста који се пјева, заставу са криновима у бојама ЕУ, која нема симболичку везу ни са БиХ, нити са иједним од њена три народа.

СЕДАМ ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Седам в.п. (високих представника) су током 30 година бесправно и неуставно прекрајали темељне документе на којима почива послијератна БиХ, упркос потписима три локалне националне стране и гаранције великих сила. Већ на самом почетку имплементације десетак анекса, компетенције високих представника су произвољно редефинисане а они наоружани практично неограниченим бонским овлашћењима.

Цинични Педи Ешдаун их је највише зло/употребљавао, али ниједан није пропустио да нешто придода. Међутим, готово ништа од тога није довршено промјеном Устава БиХ, односно уставним амандманима, јер је подразумјевало дуге и компликоване процедуре те локалне отпоре, а бахати в.п. нису хтјели да се оптерећују.

Зато је Додик сада могао да се позове на Устав БиХ.

Циљ колективног Запада био је „реинтеграција БиХ“, што је практично значило вестминстерску демократију, један човјек –један глас, легитимну доминацију најбројнијег народа, БиХ као државу бошњачког народа са двије мањине. Прије свега о ре-интегрецији је било неумјесно говорити јер БиХ није никада претходно била интегрисана. Напротив, њена историја била је историја вјерских и националних сукоба, са краћим или дужим паузама, које су наизмјенице распиривали и гасили било инострани окупатори, било домаћи политички манипулатори, што се само наставило у поратној БиХ.

БОСАНСКИ КЕТМАН

Већ први слободни избори на размеђу између комунизма и посткомунизма показали су да су Босанци и Херцеговци само симулирали политички пожељно заједништво и суживот: у свим анкетама сви су тврдили да ће гласати за реформисте и комунисте, а три националне странке су освојиле 80 одсто гласова. Босански кетман! Али ни остали народи нису били бољи. На годину прије распада СФРЈ убједљива већина Словенаца и Хрвата била је за реформисану заједничку државу, а потом су листом гласали за сецесију. СР БиХ је, дакле, била само СФРЈ у минијатури.

Садржај Дејтонског споразума са анексима, уз потписе три стране и међународне гаранције, био је израз реалног стања и односа, подијелио је задовољства и незадовољства три народа: „Босна и цијела и у три дијела“.

Међутим, услиједиле су деценије пузајућег, циглу по циглу, систематског рушења Дејтонског споразума. Међународни протекторат у БиХ, по много чему је пронашао узор у комунистичкој СРБиХ. Напросто, тај систем је како-тако функционисао 45 година и ваља га поновити у новим историјским околностима. Као и онда, постоје све демократске институције – парламент, извршна власт, независно судство, али изнад свега свемоћни политбиро компартије на челу са генсеком, а данас су то ПИК и в.п. наоружан бонским диктаторским овлашћењима у координацији са иностраним судијама.

ПРОЦЈЕНА МОМЕНТУМА

И као што је у своје вријеме Кардељ, чим се у својој богатој уставотворној машти спотакне о важећи Устав, уносио уставне амандмане или креирао нове уставе, тако ни протектори не заостају у продукцији нових системских рјешења. У међувремену, пошто је Тито рекао да се „закона не треба држати као пијан плота“, а „другови из Босне“ били су највјернији титоисти, легитимно је било и оно што је противзаконито и антиуставно. Босну су зато називали „тамни вилајет“. Протекторат је напросто наставио тамновилајетску политику у БиХ, али је ова генерација српских политичара, на челу са Додиком, одлучила да се одупре. Колико је за то заслужна Додикова лидерска способност, колико Путинова подршка, колико Трампов заокрет, а колико Шмитове провокације, тема је за посебну анализу.

Сигурно је да је предсједник Српске процијенио моментум када су се поменуте историјске силнице укрстиле и повуко одважан, а вјероватно и једини могући потез. Да ли речи државног секретара САД значе да је промашио, катастрофално, и по Српску и по своју политичку судбину? Не, нипошто! И у Клинтоново вријеме, када је једина суперсила била на врхунцу моћи, Српска је настала узнос колективном Западу, док се остали нису ништа питали. Данас Српска ужива подршку двије суперсиле, Русије и Кине, двије чланице ЕУ и НАТО-а, Мађарске и Словачке па на предсједничком нивоу чак Хрватске. Зоран Милановић упозорава: „Сутра се и нама може то десити“.

РУБИО БИ МОРАО ДА ЗНА

Но, прије свега треба сачекати да се види шта значи изјава Марка Рубија, која упадљиво одступа од стратешких поставки Трампове политике немијешања у унутрашњу политику других земаља, препуштања Европе Европљанима, а долази од новог шефа Стејт департмента, који је од предсједника добио задатак да најприје очисти кадровске рестлове демократа у континуитету Клинтон, Обама, Бајден (Медлин, Хилари, О’Брајан), оних истих замјеника помоћника државног секреатара који су загорчали први Трампов и све Додикове мандате. Истовремено, Рубио би морао да зна да предсједников партнер у гашењу пожара у Украјини Путин и његов омиљени Европљанин Орбан, отворено и снажно подржавају Додика. Ако убрзо не чујемо неки деманти, односно допуну или релативизацију од самог Рубија, онда то можда указује на неку корекцију, чак рикверц у политици САД, јер се Трамп већ залетио у више праваца.

Да ли се у Стејт департменту догађа неки контраудар против Трампа? Већ хитна и ванредна сједница СБ УН на захтјев Русије, није дала очекивани резултат, јер амерички амбасадор при УН није промијењен. Како год било, Додик је промптно и самоувјерено реаговао: „Таман да је Рубио господ бог, нема одступања …“

ЛОНДОН СЕ ВРАЋА У ИГРУ

Бањалучки извори кажу да је управљању кризом у БиХ од Вашинготона и Берлина преузео Лондон. Британија се послије већ заборављеног Брегзита неформално враћа у ЕУ саботирањем споразума Трампа са Путином око Украјине, на линији коју је зацртао Борис Џонсон. Да ли се ради о настојању да се спријечи немачко или француско лидерство у обновљеном јединству старе ЕУ без Орбана и Фица? Или о монополу на привилеговану комуникацију са САД? Или ендемској русофобији Британаца? Или о оном Черчиловом да је Британија истовремено и чланица ЕЗ, и Комонвелта, и англо-америчког савеза, те империја не треба да се одрекне било које од тих веза? Све процјене говоре да та оружана солидарност са Зеленским без САД нема неопходни капацитет у оружју и новцу, без обзира на јединство воље. Међутим, можда би добродошла нека огледна демонстрација јединства и ефикасности на Балкану, конкретно у БиХ, а зато и Британија и Француска и Њемачка упркос унутрашњим, друштвеним, економским и политичким тензијама, може да изведе и свака понаособ, али паљење шибице у сред балканског бурета барута тешко да било коме у овом тренутку одговара.

ЗА СВАКОГ ПО НЕШТО

Истина, у Рубијевој изјави има за сваког понешто: и оно што би умирило успаничене Бошњаке да их САД нису заборавиле, и оно што би сачувало обезглављени ОХР, али и уводну порука да „народи у БиХ треба да се договоре“ јесте управо оно што Српска предлаже: или изворни Дејтон, или нови договор, или споразумни развод. Најзад, у помоћ браћи босанским муслиманима могао би се јавити превртљиви неоосманиста Ердоган, али он је ушао у Сирију, затегао до пуцања са Нетањахуом, што значи и директно са Трампом, па му није до отварања нових фронтова.

Тешко је дати било какву иоле поуздану погнозу, јер вријеме постистине, постчињеница, постздравог разума, представља општу дијагнозу постмодерног свијета на заласку глобалне неолибералне хегемоније. Ако се игдје та пандемија у повлачењу у абортираној форми још може препознати као на длану, то је у БиХ. Нису потребни сателитски снимци, довољно је пратити локалне дневне вијести па да се већ из прве сагледа стање које тамо у жаргону зову „ј… луд збуњеног“. У том контролисаном хаосу, који се одржава три деценије, нашао се Кристијан Шмит без дипломатског искуства, без политичког дара, са оскудним познавањем историје БиХ и менталитета њених народа, те сасвим просјечном интелигенцијом. Бењамин Калај, који је, напротив, све то имао напретек, није успио, али због тога није као Шмит губио самоконтролу, викао са говорнице и лупао шаком о пулт, срљао све даље.

ВИШАК УПОРНОСТИ-МАЊАК ОБРАЗА

Да се разумијемо, „међународни“ протекторат у БиХ се, генерално узевши, Устава и закона држао само у мјери у којој нису сметали черупању РС, а у супротном отимао је надлежности, наметао законе, уводио институције, смјењивао. Шмитов проблем је што је фрустриран својим неспорно спорним статусом, на који га је Додик стално подсјећао, изгубио сваку мјеру. Наметнуо је измјену Кривичног закона да би га на измишљеном суду скинуо себи с врата. На тај скандалозан начин, без преседана у модерној историји, мијењао је изборни закон да би се формирала влада ФБиХ, а онда га након 24 сата враћао чиме је оштетио Бошњака, умјесто да је измјенио исти закон који омогућује Бошњацима да бирају хрватског члана Предсједништва БиХ, што је невјероватна неправда према бих. Хрватима. Тако је постао мета поспрдних коментара духовитог предсједника Хрватске Милановића. Вишак упорности и мањак образа, Шмит, који је по политичком статусу – ништа, одлучио је да ријеши све и одједном. Ударио је на највишу власт и највећу имовину Републике чиме би је де факто укинуо.

За разлику од Зеленског кога су избацили из Бијеле куће када је покушао да каже да руску специјалну операцију у Украјини није изазвао он него Американци, помјерајући ракетне рампе према границама Русије, Изетбеговић се, пошто су му у Женеви ултимативно подастрли уставне принципе конфедерације и фртаљ територије, вратио у Сарајево да својима објасни да „није изгубио ништа од онога што је у рату одбранио“.

КАРАЏИЋ ЈЕ НАСЈЕО НА ОБЕЋАЊЕ, ПА СУ ГА ПРОГАЊАЛИ КАО ЗВИЈЕР

Најзад, могућа је и закулисна непристојна понуда Додику да замрзне свој историјски предсједнички потпис на одлуку НСРС да одбрани дејтонски Устав БиХ на територији Републике у замјену за ослобођајућу пресуду на апелационом суду. Но, чак и да је спреман на такву трговину, има искуство оснивача Републике Српске.

Радован Караџић је насјео на Холбруково обећање да га Хашки суд неће гонити уколико поднесе оставку, а онда су га годинама прогањали као звијер. Укратко то је друштво коме није вјеровати на ријеч. Српска је рекла своје, а на њима је да траже рјешење које неће изазвати још горе посљедице.

Кисинџер је рекао ми можемо побиједити у Босни, али тиме ништа нећемо ријешити.

Можда би се у тој збрци требало вратити базичним питањима. Зашто је према ставу „међународне заједнице“, читај удруженог Запада, постојање БиХ неизбјежно, неминовно, неприкосновено?

За Бошњаке је исти став разумљив. Они имају територијалне претензије на Републику Српску, називају је привремено окупираном територијом, геноцидном творевином, али данас нејединствени Запад, барем њен европски дио, хоће унитарну БиХ по сваку цијену и без објашњења. Иако су све велике силе потписом гарантовале Дејтон, одавно траже начин да га укину: Дејтон плус, Дејтон 2, Дух Дејтона, реформу дејтонског Устава, прелазак са дејтонског на бриселски колосијек и сл.

„НОВА ЈАЛТА“ ПОЧЕЋЕ ОД ИЗВОРНОГ ДЕЈТОНА

Неки бошњачки коментатори кажу да је БиХ, „геополитичка нужност“, али не кажу и по чему.

Подразумијева се ватиканско-бечка стратегија продора на Исток према границама Русије и германска на југ до обала топлих мора Медитерана, граница Запада на Дрини, Калајева политика стварања босанске нације са богумилским коријенима, подјела Срба на босанске и Србијанце, НДХ, која обухвата читаву БиХ.. Та западна геополитика преживјела је све историјске промјене, али никада до сада није успјела, ни на историјски краћи рок. Штавише, Република Српска је за њих корак уназад.

Како преговори Путин-Трамп о Украјини буду напредовали, тема ће се неизбјежно ширити на сусједне земље, на регион, и ето га и Босна на дневном реду.

И многи ће је видјети као своју интересну сферу, што јој обећава неутралност. Но, и та „нова Јалта“ мораће да почне од изворног Дејтона, а и завршиће се на њему јер је то једини споразум који има и унутрашњи (потписи актера) и међународни (гаранције великих сила) легитимитет.

БиХ ће се тако вратити у 1995, а интермецо од три деценије биће „године које су појели скакавци“.