Вељко Петровић, српски хајдук и јунак Првог српског устанка, погинуо је 1813. године.

Рођен јр у селу Леновцу, код Зајечара, у богатој породици Петра Влаховића, кога су звали Сирењар, због мноштва стоке коју је посједовао и сира што је продавао.

У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јањичара Пазваноглуа. Међутим, и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија двојицу пасванџија и бјежи.

Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старјешини Смедеревске нахије, војводи Душану Вулићевићу Ђуши.

Када војвода Ђуша тражи од Станоја храброг и повјерљивог човјека, Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804. учествовао је у устанку у чети са Главашем, а послије са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу.

Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим шанчевима је показао храброст. Године 1807, постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Године 1809, Вељко је бранио Бању од Турака.

Његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Пријек и увијек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. Године 1810. одликован је руском Великом златном медаљом за храброст, подсјећа Информер.

Нарочито се истакао у бици на Варварину, гдје је био рањен у лијеву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811, постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину.

Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, гдје их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

Велики бојеви око Неготина почели су у љето 1813. године. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опсједају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16.000 турских војника је нападало Неготин, који је бранило 3.000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке.

Највиша кула у којој је сједео Вељко названа је „Баба Финка“.

У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла.

Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сјети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари, и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири.

Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова.

Једно јутро, послије двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само: „Држ!“

Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.

Постоји у пиротском крају народно предање о погибији Вељковој, коју је пренио старац од 90 година, Ђорђе Голубовић звани Лепоје 1897. године. У тамошњем мјесту Шугрин (код Калне) рођен је Стеван, главни Хајдук-Вељков тобџија. Једном приликом 1813. године у Неготину се Стеван опио, и због тога лоше гађао, па га је Хајдук-Вељко ишамарао. Стеван се наљутио због понижења и пребјегао је Турцима. Испричао им је све што се десило и они су га узели за свог тобџију.

Пошто је рекао да га је Вељко плаћао грош по дану, нови господари су му наводно дали 100 гроша награде. Услов је био да топом што прије погоди Хајдук-Вељка. И послије неколико дана Стеван заиста уби топом Хајдук-Вељка.

Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове ријечи: „Главу дајем, Крајину не дајем!“

Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднијети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче, укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила.

Послије његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).

Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук-Вељка живе између осталог и у селу Дубона.

Хајдук-Вељко је још за свог живота, а поготово послије јуначке погибије, слављен и опјеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије пјесме о њему су: „Расло ми је бадем дрво“ , „Болан ми лежи Кара Мустафа“, а тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских пјесама о њему.

Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира прије него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао послије завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.

Вук Стефановић Караџић је о Хајдук–Вељку Петровићу, између осталог, написао:

„По срцу је и по тјелесном јунаштву био први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свог свуд ратног времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића, он би, заиста, њихов друг био, а у његово вријеме, бог зна би ли се они могли с њим упоредити.“

Јуначки је учествовао у биткама, не марећи за богатство и новац.

Истицао се као висок и мршав човјек. Његова коса је била смеђа, а на лицу су се најприје уочавали мали бркови. Имао је широка уста, дугуљасте образе и нераван нос.