Марија Драженовић Ђорђевић (1924-1990) била је прва жена пилот Ратног ваздухопловства НОВЈ и Југословенске армије, која је у саставу 113. ловачког пука учествовала у Другом свјетском рату у борбама на Сремском фронту 1945. године.

Рођена је у Осијеку, али се врло рано преселила у Борово гдје се њен отац запослио у фабрици обуће.

Први пут је летела још као дјевојчица, када је са основном школом ишла у обилазак аеродрома. У Борову је са непуних петнаест година завршила пилотску обуку вјешто летјевши Злином XИИ.

Диплому је добила као најмлађи пилот у Југославији и међу мушкарцима и међу женама. Двије године је радила као туристички пилот и требало је да постане инспектор када је избио Други свјетски рат.

Тада је са родитељима од усташких снага побјегла у Шабац и тамо остала до октобра 1944. Одазвавши се врховној команди НОВЈ, прошла је кратку обуку у Панчеву, гдје је по завршетку распоређена у 113. ловачки пук у Руми.

Летјела је на Поликарпову По-2и Јаковљеву Јак-9 превозивши пошту и лијекове. Али Марија Драженовић, желећи да се директно бори против окупатора, једном приликом је украла авион Иљушин Ил-2 Штурмовик и дејствовала по првим линијама фронта.

Пилотски великан и командант 113. ловачког пука, Арсеније Арса Бољевић ју је од тада увијек водио у пару, па чак и када је било у питању бомбардовање њемачког воза код Винковаца. То је био први борбени лет једне жене на Балкану, након чега је учествовала у још 60 борби и задатака. Након рата њен пук је пребачен у Скопље, гдје је летјела равноправно и уз поштовање мушких колега све до 1947. године када је напустила војну каријеру и посветила се породици.

Добила је више одликовања и друштвених признања, али је временом њена заслуга заборављена. Чак се догодило да је, када је документација њене ратне јединице сређивана, њеном имену додато слово Н, због чега је Марија постала Маријан.

Због тога се дуго није знало да је међу пилотима Народноослободилачке војске Југославије била једна жена. Та неправда исправљена је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, када је о њеним делима почела да пише тадашња југословенска штампа, док је телевизија Нови Сад урадила документарну емисију о њој.

Умрла је 6. октобра 1990. године и сахрањена је на Новом гробљу у Вуковару.