Краља Милана, једна од најпрометнијих улица у строгом центру Београда, позната је по прелијепим вишеспратницама које су крајем 19. и почетком 20. вијека сазидане под покровитељством најбогатијих и најуспјешнијих српских привредника. Можда је важнија чињеница да су управо овдје становале значајне личности из наше историје. На адреси Краља Милана 23 био је дом двоје предивних српских умјетника.

БРАНКО ЋОПИЋ И ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Главни улаз у зграду на адреси Краља Милана 23 данас се тешко може и примјетити из даљине од многобројних реклама и “скупих излога” који су управо овдје смјештени. На улазу нема табле нити јасне ознаке да се ту дешавало ишта значајно и посебно за Београд и Србију. Па, ипак, јесте!

Јер, здање са бројем 23 познато је по томе што су ту, као комшије, живјели пјесникиња Десанка Максимовић и писац Бранко Ћопић.

У периоду када су ови знаменити књижевници и чланови Српске академије наука и умјетности овдме имали дом, улица је носила назив по маршалу Титу. Познато је и то да је Бранко Ћопић живио на четвртом спрату, а Десанка спрат изнад, на петом.

Осим што су живјели “под истим кровом”, двоје књижевника је током друге половине прошлог вијека вријеме проводило на заједничким путовањима по читавој СФРЈ, обилазећи школе, библиотеке и културне установе гдје су са осталим познатим књижевницима, представљали дјеци своје стваралаштво.

Бранко је отишао први. Извршио је самоубиство скоком са Бранковог моста 26. марта 1984. Опраштајући се са својим пријатељем који је трагично окончао свој живот, Десанка се сјетила лијепих тренутака које су провели заједно.

“Био ми је Бранко Ћопић један од најбољих комшија кога сам икада имала, садруг, сабрат, с којим сам често заједно путовала по школама да читамо дјеци, човјек с којим сам имала исто мишљење о књижевности, а то је врло важно. Исто смо мислили и у улози поезије и књижевности у животу човјековом.

Не могу просто да замислим да њега може смрт да узме. Када се само сјетим његових дивних хумористичких прича. Кад год бисмо, ма гдје, читали он је био главни. Посједовао је хумор, како бих рекла, неизмишљен који је извирао из народа и који је могао и највећег скептика да насмије. Не могу да замислим да ће човјек који је засмијавао цијели наш свијет, сада расплакати све оне које је тако дуго засмијавао.

Дјеца ће нарочито жалити Бранка Ћопића, његову “Јежеву кућицу”, његове дивне “Огласе”. Мислим да нема његове пјесме коју наша дјеца не знају. Цијели народ ће Бранка жалити и као човјека и као писца који је нашем народу много дао”— написала је Десанка за Политику.

Њихово друговање на адреси Краља Милана 23 с годинама је пало у заборав. Десанка Максимовић је умрла 11. фебруара 1993. године.

Након њене смрти, Народна библиотека Србије основала је Задужбину Десанке Максимовић 19. марта 1993. године. Задужбина Бранка Ћопића основана је вољом Бранкове супруге др Богданке Илић-Ћопић 1989. године.