Да ли сте икада чули за великог српског јунака Петра Јагодића ”Куриџу”?

ЗАМИЈЕНИО МАНТИЈУ ЗА КУБУРУ И САБЉУ

Наравно да нисте, јер у Титовим школама—нисте ни могли да чујете за српске устанке изван Шумадије или за велике јунаке који су крвавили за српску слободу од Бијеле Крајине до егејске Македоније.

Попут српских свештеника поп-Луке Лазаревића или попа Момчила Ђујића или попа Радојице Перишића или попа Богдана Зимоњића или попа Јовице Илића и многих других свештеника витезова у нашој историји, и свештеник Петар Јагодић ”Куриџа” скинуо је мантију и епитрахиљ и замјенио их за кубуру и сабљу предводивши своје парохијане и народ у борби за Крст часни и слободу златну.

Родом из Билишана, у обровачком крају, Буковица, у Далмацији, отац Петар Јагодић ”Куриџа” служио је као српски свештеник при цркви Светог Петра у Биовичину Селу код Кистања тј. Книна, наводи портал „историја Срба“.

Због огромног млетачког харача (пореза), као и притисака да се Срби исељавају и покатоличе, 1704. године, свештеник Петар Јагодић скида мантију и предводи свој народ против млетачке власти, и усмјерава народни гњев на скупљаче венецијанског харача ”дециме“.

Као и у буни против дахија у Смедеревском пашалуку сто година касније, ни у млетачкој Далмацији:

Главари нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Млечани изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Млетачкога зулума…

Буна је најприје букнула у Буковици и проширила се на Равне Котаре. Осим Куриџе, међу устаницима су се истицали жегарски главар Илија Нанић и биоградски главар Жабетић. Читаво становништво книнског, дрнишког, скрадинског и шибенског краја дигло се на устанак. Срби су масовно нападали скупљаче ”дециме”, све оне који се нису прикључили буни, а забранили су и увоз намирница из задарског залеђа у град.

Уплашивши се општег устанка Срба који су живјели под млетачком влашћу, генерални провидур за Далмацију, Марин Зане, који је столовао у Сплиту, заповједио је млетачком капетану у Задру, да позове побуњене Србе да без даљег насиља изложе своје проблеме млетачким властима.

Тада је у град Задар, по млетачким изворима, дошло чак 7.000 наоружаних Срба под вођством седамдесеторице главара.

Млетачка република у Далмацији није имала довољно пјешадије да угуши Куриџин устанак. Због тога је провидур Марин Зане постепено придобијао српске главаре, позивајући их на разговоре у Сплит, гдје су добијали разна обећања. На тај начин Венецијанци су корак по корак успјевали да полако угуше буну, све док Куриџа, Нанић и Жабетић нису остали усамљени у својој борби.

Након неког времена, сљедећем млетачком управнику Далмације Ђустину да Риви се из збијега у Лици јавио Куриџа са молбом да саслуша изгнанике, јер су они жељели да се предају како би спасили народ од сталних млетачких репресалија. Након што је примио сву тројицу устаника и саслушао њихову молбу да престану са насиљем према народу, Млечани су им гарантовали безбједност и помиловање, па су сва тројица отишли својим кућама и нису били узнемиравани.

Међутим, јалови договори са превртљивим Латинима по ко зна који пут у нашој историји показују своју суштину. Доласком новог млетачког провидура, Винћенца Вендрамина, Куриџа је 1708. године у свом родном селу ухапшен, осуђен у Задру и бачен у тамницу, у книнској тврђави. Одатле је пребачен у најгору тамницу у Венецији, у којој је провео пуних 40 година. Након пуштања и тешке вишедеценијске робије, стар, изнемогао, глув и скоро слијеп, вожд Срба устаника против Венеције, умро је у Задру 9. априла 1749. године, пошто му није му било дозвољено да се врати својој фамилији и кући у Билишане.