16/06/2021
фотографија Жоржа Скригина, начињена на Козари, јануара 1944. године
Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је сама са двоје нејаке дјеце. Три године после рата умрла је од туге.
Мајка Кнежопољка, Милица Тепић
Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајкај највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубавиј није страдала. Смјерна, љубазна и никада осветољубивај она је обасјавала свјетло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтјела.
Скригин је сликовито описао како је настала ова фотографија:
„Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавештење да кренемо према Кнежопољу…Гостопримиви Козарчани хтели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање…Заједно са нама кретао се и велики збег. Сви су они били натоварени стварима потребним за дуже вријеме. И када смо сишли у Кнежпоље, видео сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је водила једно дете за руку, а друго јој је било привезано на леђима. Она, осим дјетета, носи и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве. Ту су били: јорган, торба са храном, па чак и лонци. Јашући поред ње чекао сам прилику да је боље снимим…Отрчао сам двадесетак метара испред ње и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтео са снимим, био је испред мене”.
Када је Скригин питао Милицу где се запутила, она му је одговорила:
„У првој су ми мужа убили, сад су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда”, наводи Србија данас/Медији.
09/03/2026
