Једини сукоб америчких и совјетских снага у историји догодио се у вријеме њиховог савезништва – 7. новембра 1944. године, изнад Ниша. Прво су амерички авиони грешком напали колону јединица Црвене армије, а затим су руски ловци полетјели са нишког аеродрома и одговорили.

СУДАР ИСТОКА И ЗАПАДА НА СРПСКОМ НЕБУ

Битка се одиграла изнад запрепашћених грађана и званичника који се се окупили на свечаности у центру града. Послије сукоба владала је напетост између СССР-а и САД.

Посљедњих година учестали су блиски сусрети руских и америчких војних авиона. Такви догађаји, колико год чести били, медијски су интересантни, нарочито због фотографија и снимака начињених из пилотских кабина које се касније дијеле по друштвеним мрежама.

Срећом, осим што изазивају пажњу медија и грађана, то уопште није тако драматично и увијек се све заврши тако што једни авиони испрате друге, а евентуално се изда и неко саопштење у којем се друга страна оптужи за небезбједно летење.

Кориjени страха од сукоба двије велике силе који би сигурно био погубан за читав свијет датирају још из времена Хладног рата, који је имао велике посљедице, али који је ипак остао само „хладни“.

Често се у различитим круговима може чути питање шта би било кад би се у будућности неким случајем директно сукобили Америкаци и Руси? Добро би било да одговор никада не сазнамо.

Међутим, оно о чему се у јавности и данас мало зна јесте да се један такав сукоб већ одиграо. И то под невјероватним околностима – док су САД и СССР били савезници, 7. новембра 1944. године изнад Ниша. Многе свјетске енциклопедије и истраживачи сврставају га у најпознатије борбе у ваздуху.

– Необично је када помислите, упркос томе што су били познати као смртни непријатељи скоро пола вијека, једини пут када су се Совјети и Американци директно борили била је грешка – пише на сајту Универзитета Норич који је излистао десет највећих ваздушних битака у историји.

Догаћај је у историографији и јавности познат под разним називима: Ваздушна битка изнад Ниша, Савезничка ватра… Али најпознатији назив је Нишки инцидент.

Дуго година био је ван фокуса науке и јавности, због политичких разлога. Иако су у посљедње вријеме историчари почели да се баве том темом, и да копају по архивима, људи се и даље најчешће изненаде када чују за битку између савезника, и то баш на тлу некадашње Југославије.

У војној операцији која је трајала осам дана Ниш је коначно ослобођен 14. октобра 1944. године. Послије ослобођења, у град су ушле и јединице Црвене армије које су учествовале у истјеривању Нијемаца из округа.

Црвена армија се припремала за напредовање ка Београду, а на аеродрому у Нишу је била авијација 707. совјетског пука. Пошто се приближавала годишњица Октобарске револуције, планирано је да се 7. новембра одржи свечана парада на градском тргу. Ниш је тек ослобођен и у граду су биле многе војне јединице и официри.

Александар Динчић и Бојана Симовић описали су тај дан у књизи Нишки инцидент, у издању Нишког културног центра. Они су дошли до вриједних података из музеја и архива, али и посредством Руског хуманитарног центра у Нишу.

Наводи се да су улице Ниша биле преплављене црвеним, радничким, југословенским и совјетским заставама, портретима Стаљина, Лењина, Маркса и Тита. Велики митинг одржавао се код Народног позоришта, а домаћи и совјетски политичари одржали су говоре.

Совјетски ваздухопловци су на аеродрому чекали да се придруже митингу на самом крају. Како се наводи у књизи Нишки инцидент, њима се обратио пуковник Симуд речима: „Другови, данас читав совјетски народ прославља 27. годишњицу велике Октобарске револуције“. Онда су војници повикали: „Узбуна! Фашисти нападају наш аеродром.“ Ускоро су се зачуле и експлозије из правца Алексинца.

Шта се претходно догодило? Моторизована колона јединица Црвене армије кретала се путем Ниш–Алексинац, према Београду. Њу су напали амерички ловци П-38 „лајтнинг“ који су почели да бацају бомбе и дјелују митраљезима.

Црвеноармејци су се прво обрадовали када су прије напада препознали америчке авионе, али је услиједило велико изненађење када су их напали. Они су махали црвеним заставама и белим пешкирима, у нади да ће Американци схватити да су они савезници. Упркос томе, колона се нашла у густом диму.

У књизи Александра Динчића и Бојане Симовић је наведено да је у нападу погинуо командант корпуса, генерал Котов, са 31 војником, док је њих 37 рањено. Било је погинулих и међу припадницима Народноослободилачке војске Југославије, јер је једно возило нападнуто на путу Ниш–Сталаћ. У извјештају НОВЈ је забиљежено и да је уништена локомотива на прузи и да је том приликом погинуо жељезничар, док су још двојица рањена.

Већ поменути руски авијатичари чекали су на аеродрому да се придруже свечаности у граду, када је дат знак за узбуну.

У тексту историчара ваздухопловства и бившег директора Музеја ваздухопловства Чедомира Јанића за Аеро-магазин, истиче се да је у тренутку, када је још једна група америчких ловаца била спремна да крене у напад, генерал Судец, који се затекао на нишком аеродрому, наредио хитно узлетање ловаца „јак-3“, да би заштитио пјешадију.

Тада је отпочела битка у ваздуху. Американци су се фокусирали на совјетске авионе, а многи се питају како то да нису запазили црвене петокраке на крилима и реповима „јакова“. Један совјетски ловац је одмах оборен.

Услиједила је формација америчких П-38 изнад града, и то на висини од око 500 метара, тако да су окупљени грађани у невјерици гледали ваздушну битку изнад својих глава. Према сведочењима грађана руски ловци су лјетели веома ниско из правца тврђаве и напали су „лајтнинге“ у стрмом пењању. Тада је оборен један амерички авион који је пао у близини аеродрома.

„Јакови“ су затим направили круг и устремили се на Американце са веће висине, и у том тренутку је оборен други руски „јак-3“ који се у пламену обрушио на земљу.

Битка је постала још напетија када се укључује одјељење „јакова“ предвођених славним руским ваздухопловцем Александром Ивановичем Колдуновим који је долетео са другог аеродрома, близу Ниша.

На небу изнад Ниша, западно од града удаљавали су се авиони, а грађани су гледали у пламен и дим.

Наводно је Колдунов или неко из његовог тима у једном тренутку пришао америчком авиону у којем је био вођа групе и почео да окреће авион показујући симболе на њему. Очигледно су Американци тада схватили да је ријеч о савезничким снагама и одлетели су ка југу, наведено је у тексту на сајту руског Независног војног прегледа.

Битка је трајала само петнаестак минута и у њој је учествовало девет руских ловаца и недефинисан број П-38. Чедомир Јанић у тексту наводи различите податке о броју настрадалих. По тврдњама америчког пилота Глена Бауса, оборена су четири „јака“ и два П-38. Руски извори наводе да су оборена три „јака“ и четири П-38. У извјештају политичког комесара аеродрома „Ниш“ Јоке Дрецуна пише да су Американци изгубили седам, а Совјети три ловца.

Динчић и Симовићева у књизи Нишки инцидент дају конкретније податке. За америчке пилоте до њих су дошли преко историчарке у Министарству одбране САД Критине Кон, која је боравила у Нишу 2013. године.

Ти подаци говоре да су оборена три америчка авиона. Један амерички пилот се спасао искакањем, и заробљен је. Мајор Сирцов је наредио да се он пребаци енглеској војној мисији. Још два авиона била су погођена, али су успјела да се одрже у ваздуху.

Амерички ловци и пилоти припадали су 95. ловачком ескадрону са сједиштем у италијанској Фођи. Погинули су потпоручници Елдон Колсон и Филип Бруер. Америчко Министарство одбране и дан-данас трага за мјестом гдје су сахрањени.

Када је ријеч о совјетским жртвама, у књизи се наводи да су они изгубили три авиона и два пилота. Један пилот је искочио падобраном и успио да се спасе. Погинули совјетски пилоти су сахрањени уз пригодну церемонију.

Америчка команда је, наравно, била приморана да се извини Совјетима за невјероватни инцидент. Совјетски начелник штаба генерал Антонов послао је писмо америчком ваздухопловном команданту генералу Дину у којем је затражио да им се достави извештај о предузетим мјерама.

У књизи Нишки инцидент објављени су наводи из Стаљиновог писма заповеднику савезничких ваздухопловних снага на Медитерану: „Ја сам се спремао да честитам америчком предсједнику нови избор, а ви сте нам честитали 27. рођендан Великог октобра тако што сте нам убили 34 војника, 39 ранили и уништили 20 камиона“.

Ситуација је послије инцидента била веома напета. Американци су на све начине покушавали да одобровоље Совјете. Израђен је извештај под називом „Узроци трагедије“. Тврдили су да се догодила грешка, односно да су пилоти мислили да гађају Нијемце у долини Ибра, као и да нападају њемачки аеродром код Скопља. Иако многима дјелује невјероватно, они тврде да су погријешили за 400, односно за 150 километара. У тексту у Независном војном прегледу се питају како то да је, ако је прва група „лајтнинга“ направила грешку, исто је поновила и друга, иако су били на вези.

У америчком извјештају се наводи да је су имали погрешну оријентацију због готово идентичне конфигурације земљишта. Закључено је да су америчи ловци, чим су уочили да је ријеч о совјетским авионима, брзо одступили, наводи РТС.

Чедомир Јанић у свом тесту додаје да је вођа америчке групе која је напала Совјете пуковник Едвинсон тихо и брзо премјештен у другу базу ван Европе. Главнокомандујући савезничких снага у Медитерану генерал Вилсон морао је да одлети у Софију да се лично извини команданту Трећег украјинског фронта маршалу Толбухину.

Услиједило је и извињење америчког амбасадора у СССР-у Аверела Харимана, 37 дана послије битке изнад Ниша. Хариман се извинио Стаљину у име предсједника Френклина Рузвелта на пријему у Кремљу.

„Желим да изразим жаљење предсједника и генерала због инцидента који се догодио на Балкану“, навео је Хариман и предложио да се пошаљу специјални официри у војне штабове ради заједничке координације.

Према наводима Независног војног прегледа, Стаљин је одбио понуду, а почела су и разна непотврђена нагађања да је намјера свега била да се Совјети приморају да пусте шпијуне у своје редове.

Многи вјерују да је Нишки инцидент имао одређени утицај и на почетак Хладног рата.