У ДРУГОМ свјетском рату 10.000 Срба је убијено, а најмање 100.000 протјерано са територије Косова и Метохије, показује истраживање Музеја жртава геноцида у Београду, чија је потресна изложба први пут представљена јавности, у Народном музеју Крушевац.

Злу судбину доживели су и Јевреји. У Приштини их је страдало око 400, а у Косовској Митровици, више од 100. Многи су завршили у концентрационим логорима. На стотине фотографија из архива овог Музеја, али и Војног музеја, Музеја Југославије, Војног и Етнографског музеја, као и драгјоцена свједочанства, непосредно указују на размјере звјерстава албанских квислинга на територији Космета, који је након Априлског рата 1941. године, споразумом фашиситчке Италије и нацистичке Њемачке од 23. априла подијељена између италијанског, њемачког и бугарског окупатора.

Документација свједочи да су Албанци са одушевљењем прихватили чињеницу да је под италијанском окупацијом анектиран пројекат „Велике Албаније“, а већинска албанска заједница је окупацију Краљевине Југославије дочекала као ослобођење. Добровољно пријављивање у СС дивизије, као и оружане снаге под окриљем осталих окупатора против којих се борио цијели свијет, било је масовно. Поставка „Прећутани злочин: Звјерства албанских квинслинга над Србима и Јеврејима на КиМ у Другом свјетском рату“ показује и на који начин, подсјећају Новости.

Они јесу убијали и ратне заробљенике, али посебно је важно да се каже што су убијали српске цивиле, тај терор је био свакодневани – напомиње др Ненад Антонијевић, аутор изложбе и истраживачког пројекта. – Када се погледа број становника, коначне цифре злочина су огромне. И ти злочини можда формално имају карактер ратних злочина, али у многим елементима они садрже и геноцидни злочин.

Један од најмасовнијих злочина одиграо се у Пећи крајем 1943.године, када је убијено више стотина Срба. Велики злочин одиграо се и у селу Велика на планини Чакор 28. јула 1944.године када су припадници 21. њемачке СС дивизије „Скендербег“ коју су сачињавали албански квислинзи са Косова и Метохије, брутално убили најмање 428 мештана, претежно дјецу, жене и старије. Српско и јеврејско становништво страдало је и у логорима,а најозлоглашеније тамнице биле су у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици.

Не мањи терор чинили су „вулнетари“ (добровољци), жандармерија, милиција, Косовски пук, батаљон Друге призренске лиге, припадници 13.СС дивизије „Ханџар“, припадници њемачких обавјештајних служни и „балисти“, одговорни за највише злочина при крају окупације и рата. Државна комисија Демократске Федеративне Југославије формирана да истражи ова звјерства радила је свега седам дана, а штури налази су за посљедицу између осталог, имали релавитизацију злодјела и амнестију оних припадника албанске заједнице, који су одговорни за злочине, под окриљем политике братства и јединства.

– Државна комисија није истражила сва документа и регистровала је јако мало ратних злочинаца међу албанским квислинзима – предочава за „Новости“ др Ненад Антонијевић. -Велики број одговорних за злочин, што наредбодаваца, што инспиратора, организатора, саучесника и директних извршиоца звјерстава тако је избјегло одговорност, побјегли су у друге, најчешће прекоокеанске земље.

Правда није сустигла тада највеће злочинце Џафера Ибрахима Деву и Реџепа Митровицу. Чланови комисије били су углавном партијски чланови КПЈ албанске националности, који су на неки начин ублажили злочине албанских квислинга над Србија, јер је речено да је то урађено зато што су Албанци били матретирани у периоду Краљевине Југославије од стране „српског хегемонистичког режима“.

Након терора на КиМ, масовног паљења кућа, села, цркава, масакра над цивилима, досељавани су Албанци. Процјене истраживача су да је од 80.000 до 100.000 Албанаца насељено на имања и земљу српског живља на Космету.