Средином априла 1905. године турске потјере су крстариле планином Козјак трагајући за четом српских комита. То је била осмочлана чета наших хероја на чијем челу је био војвода Муса.

Сваку ноћ су тражили преноћиште на другом планинском врху. Вјешто су измицали Турцима. Али једног дана, турска патрола од 100 војника, окружила их је на козјачком вису Китка. Покушали су да пређу Пчињу али нису успјели јер су и тамо били Турци. Одлучили су се за високи каменити врх који је једини остао слободан. То је била стјена на врху чуке.

Њих осморица су се расподијелили на тој стијени и цијели дан се жестоко бранили. Када су наши јунаци потрошили сву муницију, Муса је почео гласно да пјева пјесме у којима је величао нашу војску а ругао се султану и Турцима који су иза дрвећа, около те стене, били скривени. Његов продоран глас одјекивао је планином.

Блиједи и одлучни, потамњели од земље и барута, врло млади, на стени су се, поред главног јунака ове приче, налазили и витезови: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, ни један од њих није имао више од двадесет година, а Денко Кумановче, као најмлађи, још није напунио ни осамнаест. Остали су само са једном бомбом. По четничком обичају, да најмлађи ријешава ситуацију, бомбу су дали Денку…, подсјећа Националист.

На врху стијене, наши хероји ломе сво оружје и разбијају га о камење (једини револвер који је остао скривен или заборављен у појасу је био код Мусе). Брзо су пришли један другом и изљубили се. Примакли су се, и на кољенима направили круг, обгрливши се рукама – оформили су коло.

У средини је клечао мали Денко са бомбом. Ударио је снажно по кресиву и зачуо се фијук запаљеног фитиља. Јунаци на стијени су се посљедњи пут кроз осмијех погледали и још јаче један уз другог прибили. Страховита експлозија разнијела је самртно коло младих хероја…