АЛЕКСА Радовановић, посљедњи живи солунски борац умро је 2004. године. Пензионисан је у чину мајора, борио се у Два свјетска рата, носилац је бројних медаља и ордења, службовао је по разним градовима своје отаџбине, која је у току његовог живота шест пута промијенила назив.

Алекса је рођен 1900. године у Медвеђи. Имао је свега 15 година када је придружио Јадарском четничком одреду под командом војводе Косте Војиновића Косовца, потоњег вође Топличког устанка. Рањен је у једној борби са Бугарима, а потом је учествовао у повлачењу преко Албаније. У рату су учествовала и његова два рођена брата Радивоје и Радован, подсјећа Нпортал.

Послије пробоја Солунског фронта 1918. године, прошао је пут ослобођења Србије и нових крајева бивше Аустроугарске, а затим остаје на одслужењу војног рока у Краљевој гарди. Као ратник је од краља Александра И Карађорђевића добио земљу код Урошевца, као и посао у жандармерији, те је службовао у Приштини, Сплиту, Мостару, Пећи и Призрену.

Други свјетски рат је провео у партизанским редовима и из њега изашао са чином партизанског мајора. И тада је рањен у борби са Бугарима.

– Три сам рата прошао, али ми је овај посљедњи са бомбама из неба најтеже пао. Био сам код куће и слушао авионе, али нисам знао где ће бомба да падне. Са њима се није могло ратовати. Раније је било много лакше. Требало је имати храбрости, чврсту руку и оштро око – причао је приликом једног видовданског сусрета у кладовском крају. Том приликом присуствовао је посљедњи пут откривању споменика својим давно палим друговима и живо се сјећао тешких судбина.

– Ово ми је “сефте”. Мој одлазак на Ђердап и нови споменик. Све су то моја браћа, ратници. И ја сам официр са бојишта. У рат сам кренуо са 15 година. Био сам одмах рањен, па су ме другови годину дана носили свугдје гдје је ишао одред, на носилима и коњу. Прошао сам и цијело ратиште, од Црне Траве до Скопља и Куманова, и у Другом, великом свјетском рату. Са Швабама сам ратовао, а касније сам из знатижеље прошао цијелу Њемачку. Желио сам да видим како живе и гдје су наши људи који тамо раде – присјећао се тада дједа Алекса у разговору са новинарима.

Алекса Радовановић, посљедњи солунски ратник био је једно вријеме предсједник Удружења ратника од 1912. до 1918. године, умро је 2004. године у Медвеђи у 105. години због закрчења крвних судова. Његова ћерка Стана Павловић истицала је да се њен отац тада први пут и озбиљно разболио. Дједа Алекса Радовановић је након хоспитализације у лесковачкој болници пребачен кући у родну Медвеђу. Отежано је говорио и жалио се на болове у стомаку и грудима, али није хтио у болницу. Желио је да умре у својој кући.

Посљедњи живи Солунац међу Србима Алекса Радовановић, о својим сународницима говорио је да су најјачи чувари отаџбине.

– Не бих желио да Срби икада поново ратују. Мирис барута је тежак и доста крви је за ово што данас имамо проливено. Немојте се грабити за столицом, него на њу сједите по пола, као браћа – била је једна од његових посљедњих бесједа за медије.

Дједа Алексу су током посљедњих еценија живота често посећивале разне делегације и новинарске екипе, које је он све радо примао и препричавао им догађаје. Обично је седјео у дворишту и чекао госте.  Једном приликом је, говорећи о политици и укупним друштвеним приликама, затражио од новинара посебно пренесу његов апел и аманет у којем “моли Србе да буду сложни, а не љубоморни једни на друге”. Алекса Радовановић данас почива сахрањен на породичном гробљу у засеоку Марићи код Медвеђе, наводи Нпортал.

Радовановић је почасни председник Савеза удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. године и потомака. Пошто није имао синове, како је својевремено и сам говорио, лоза ће му се наставити преко ћерки. У тренутку смрти оставио је иза шест кћери, 12 унучади, 24 праунучади и четворо чукунунучади.