СВИЈЕЋЕ и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно вријеме.

Свијеће су палили и свети апостоли, и први Христови сљедбеници, када су се окупљали ноћу ради проповиједи Божије ријечи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дјела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби гдје се бијасмо сабрали” (Дела XX, 8).

У првим вијековима хришћанстава за вријеме Богослужења су се увек палиле свеће и та пракса је остала таква до данашњих дана. Свијеће се пале како би разгнале мрак и просвијетли ум светлошћу Христове истине.

Зашто се пале свијеће?

С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземља и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај, подсјећа Нпортал.

“Код нас се Богослужење никада не служи без свејтиљки”, говорио је учитељ Цркве Тертулијан, “али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, – јер Литургију служимо при дневној свјетлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену свијетлост, без које бисмо и у сред бијела дана лутали у мраку”.

Симболичко значење свијећа, свјећњака, кандила и свјетлости у цркви

Свјетлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човјека, који долази у свијет.

Спољна свјетлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне свјетлости, и то у веома ограниченој количини.

Свјетлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову свјетлост, свјетлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег освјетљења цркве. Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човјека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога.

Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свијеће, које горе на свијећњаку, постављене око кандила, подсјећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију.

Купина, која је горјела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије. Свијеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнијела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.

Паљење свијећа у цркви је посебно дјело, које је тјесно повезано са појањем пјесама и свештенодејствима. На свакодневним Богослужењима, када се у свим молитвама изражава само једно: покајање, скрушеност и туга због гријехова, и освјетљење је минимално: понегдје гори усамљена свијећа или кандило.

Када се свијеће пале?

– Свијеће палимо у храмовима у спомен светитеља и угодника Божјих и иштемо њихово молитвено посредовање, за нас и наше ближње, пред Престолом Божјим. Свијеће палимо у храмовима и за себе и за своје ближње, живе и упокојене, и са молитвом Богу за здравље и спасење нас, наших живих укућана, сродника, пријатеља, итд, каже протојереј Милан Ристивојчевић и наставља:

– Такође, свијеће палимо за упокојење душа драгих нам упокојених. Притом, треба да водимо рачуна да паљењем свијећа не реметимо ток богослужења, да не одвраћамо пажњу других и самих себе од садржаја и тока богослужења. Најбоље је да у храм дођемо прије почетка богослужења да бисмо упалили свијеће, молитвено се сетили оних за које свијеће прислужујемо, а потом активно, неометани и не ометајући друге, учествовали у богослужењу.

– Свеће и кандила палимо и у својим домовима, о крсној слави, о празницима, у току вршења молитвеног правила. Палимо их приликом упокојења наших ближњих, као и на гробовима наших упокојених сродника, пријатеља, познаника… Осим што су символи вјечне божанске свјетлости, свијеће и кандила су и наша жртва на благоугодни мирис Господу, па треба настојати да они буду од природног материјала (свијеће од чистога пчелињег воска, а кандила са природним маслиновим уљем). Свијеће је пожељно палити сваку појединачно за свако име, а њихова величина уопште није битна.

Правилно паљење?

Кад год палимо свијећу (славску, божићну, васкршњу, за здравље живих или за покој душа умрлих), прије него је упалимо обавезно треб да се помолимо Богу, директно или преко Светог у чију успомену ову жртву приносимо.

Прије него је упалимо прекрстимо се и пољубимо свијећу, на тај начин исказујући љубав и поштовање.

– Свакој упаљеној свијећи претходи, дакле, молитва Богу, потсјећање на личност којој свијећу намењујемо, обично цјеливање свијеће и паљење. А то да ли ћемо упалити мању или већу свијећу, да ли ћемо упалити само једну свијећу и помолити се Богу за цијелу нашу породицу или све упокојене сроднике и пријатеље, или пак свакоме понаособ, зависи често и од наших могућности или простора у коме се свијеће прислужују, каже отац Душан.

Гдје за живе, а гдје за мртве?

Често вијерници питају гдје се пале свијеће за “живе”,а гдје за “мртве”. То питање Црква је одредила ријечима „Сви су живи и сви су једно у Христу Исусу“. То значи да нема разлике гдје ћемо палити свијеће за здравље и спасење, а гдје за упокојене, јер нема мртвих у Господу.

– Уобичајено је и то није погрешна пракса, да се на горњим чирацима пали за здравље и спасење ближњих, а на оним доњим, за покој душа-објашњава Николић.

Препорука је да се узимају свијеће од од чистог воска. Боље је упалити једну воштаницу за све, него више парафинских свијећа за сваког за која се молимо.