01/03/2023
На терет им је стављано, као и другдје, да су тежили стварању сељачких блокова као уједињене антикомунистичке опозиције – како су гласиле оптужбе против Јовановића. Сељачки блокови су наводно имали да буду средство империјалистичке реакције у борби против демократије, пошто је “империјализам себи као циљ поставио разбијање јединства сељака и радника оличен у земљама народне демократије”. (Одлука о ликвидацији аграрних лидера донијета је на састанку Тито-Димитров на Бледу јула 1947. године)
Процес Јовановићу представља најбољи примјер докле је ишла комунистичка власт у борби против политичких супарника. Главна му је кривица била што је покушавао да очува индивидуалност своје партије и критички иступао против разних закона које је сматрао штетним по развој земље.
Своје незадовољство коалиционим партнером Драгољубом Јовановићем исказао је само неколико недјеља послије избора новембра 1945, најпре на Главном одбору Народне сељачке странке приликом дискусије о резлутатима избора, потом још експлицитније на сједници Уставотворног одбора 11. децембра 1945. године.
Он је том приликом изразио бојазан да КПЈ своје савезнике третира као сапутнике револуције и да стреми томе да постане државна партија гдје су остале странке у фронту само “сакаџије” (водоноше). “Прва Југославија је пропала зато што је у њој било више нација, а владала је једна; друга ће пропасти ако буде владала само једна партија”, објавиле су Вечерње новости.
Политици нових власти замјерао је етатизам (множење чиновништва), слаб третман задругарства и права на рад. Јовановић се заложио за страначки плурализам у оквиру Народног фронта, који почива на стварној и трајној сарадњи између странака заснованој на начелу равноправности. Убрзо, већ априла 1946, услиједио је први напад на њега када је прокомунистичко крило (Н. Петровић, Ж. Ђермановић, Ј. Богдановић и други) изазвало раскол у странци.
У једном документу Службе државне безбједности предвиђају се унапред ова превирања као и судбина Д. Јовановића, што је индикатор да и она у овим превирањима није била пасивна и да су неки од функционера НСС већ били заврбовани. (Миле Милатовић, високи официр државне безбједности био је Ваљеву прије рата адвокатски приправник Ж. Ђермановића. Иначе, Ђермановић се компромитовао радом у општинској управи током окупације па је помоћу Милатовића опрао своју биографију и преко ноћи постао функционер у фронту, близак комунистима, а касније једно вријеме амбасадор у Берну и делегат у Скупштини Србије. Милатовића је прије рата пред судом 1929. бранио Драгољуб Јовановић кога је он 1947. ухапсио и саслушавао; Такође, попут Ђермановића и Н. Петровић је због привржености комунистима и покушаја преузимања НСС награђен. Био је помоћник јавног тужиоца за Југославију, затим за Србију, предсједник београдске општине, народни посланик за Југославију, а затим и Србију да би на крају био одбачен од комуниста као непотребан – нап. Ауто).
Сукоб у главном одбору завршава се избацивањем Д. Јовановића из странке и захтјевом око 24.000 бирача из пиротског округа да му се одузме посланички мандат, што је помпезно пропратио фронтовски “Глас”.
У вријеме процеса ђенералу Дражи Михаиловићу “Јеж” је објавио карикатуру у којој Дража каже Драгом Јовановићу: “Како да га не волимо! Моје име а твоје презиме?!”, показујући на Драгољуба који се шуња око ћелије. Био је то очит наговјештај да би се и он убрзо могао наћи иза решетака. Јовановић се нарочито замјерио властима јула 1946. у Скупштини приликом усвајања низа важних закона. При усвајању Закона о задругама, тражио је “изједначавање сељачких радних задруга са обичним задругама” и оптужио власти да се закон доноси у јулу “јер су сељаци на пољима, па не могу да реагују и никад се не би сложили с политиком откупа”. У дискусији о Закону о јавним тужиоцима истакао је да су овој установи прибјегавали “режими склони паду”, да су они често нестручњаци и обавезно провјерени кадрови КПЈ и њено средство за успостављање партијског монопола на власт. У једном тренутку је чак рекао: “Ово је најомраженија власт од 1918. до данас!”, на шта је Милош Минић узвратио “да кроз уста Д. Јовановића говоре сви они који немају мирну савјест”. У Вијећу народа ФНРЈ, разматрајући Закон о чиновницима, устврдио је да се број чиновника увећао, а бирократија неслућено намножила, па га је Д. Царевић (пребјег из ДС) оптужио за завјеру и блокаду рада парламента.
Обожаван и популаран у Пиротском округу прије рата доживео је да га на Великогоспојински вашар у Пироту 28. августа 1946. наочиглед свих (а по директиви Благоја Нешковића да би га уплашио) скојевци јавно вређају, гађају јајима, камењем и говеђом балегом (један од њих, Петар Козић постао је касније угледан професор Београдског универзитета). Такође је доживио и напад приликом боравка код политичког пријатеља Милана Ћурчића на слави Светог Трифуна уочи Сретења у Сивцу 1947. године (15. фебруара) када су га извукли са славе и крвнички претијукли такође острашћени скојевци, махом црногорски колонисти, о чему је известио и Ројтерс.
Врхунац критике режима испољио је на 3. засједању Савезног вијећа и Вијећа народа (март-април 1947), приликом усвајања Петогодишњег плана, између осталог рекавши: “Треба ослободити сељака од принудног рада и дангубе и упослити стручне људе у предузећима јер их недостаје”. Моша Пијаде га је тада оптужио да разбија савез радника и сељака демагогијом: “Иде по Србији са два клипа кукуруза и прича како је крупнији родио у приватном а ситнији у државном сектору.” Ж. Ђермановић, дојучерашњи страначки колега, рекао је за њега том приликом да је “забио нож у леђа сељаштву”. Због оваквих ставова он је од почетка био трн у оку новим властима. Већ послије изгласавања Закона о задругама, како наводи Милован Ђилас, истог дана на вечери код Јосипа Броза, у присуству Ранковића, он је рекао: “Драгољуба треба ухапсити”, на шта је Ранковић приметио: “Тешко му је наћи кривицу”, али је Тито био упоран: “Кривицу му треба створити ако је нема!”
26/07/2024
