Све вријеме док је трајало ослобођење Београда, умјесто да командује на првим линијама фронта, Јосип Броз Тито провео је далеко од ратних опасности.

1944. године десило се ослобођење Београда, односно остварено је оно што је пар недjеља раније Радио Москва најавила овако:

“Совјетска страна примила је услов који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у областима гдје ће се налазити јединице совјетске армије, дијеловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије“, тј. Титова власт оличена у Комунистичкој партији Југославије.

Главни разлог уласка совјетских снага у Србију и Београд био је да се униште снаге генерала Драгољуба Драже Михаиловића тј. да се иза трупа Стаљинове војске и Бугара успостави власт комуниста на челу са Хрватом Јосипом Брозом Титом и да се тако изврши физичко уништење свих потенцијалних комунистичких непријатеља и опозиције. Намјера је била да се омогући Титовим партизанима да изврше револуцију, као што је 1917. учињено у Русији, како би након револуције, Тито могао сам да се одржи на власти без присуства совјетске и бугарске војске.

У Београд су тог 20. октобра 1944. године умарширале јединице Трећег украјинског фронта Стаљинове Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина, њих 414.000. Заједно са Совјетима, у Београд су ушле и три бивше окупационе бугарске фашистичке армије, које су у међувремену 1944. године промијениле ознаке, тј. пришиле петокраке од око 200.000 војника, као и двије албанске дивизије од око 20.000 бораца које су на Титов захтјев прикључене ослободилачкој војсци. Титових партизана је у акцији ослобођења Београда било заправо веома мало. Они су у вријеме доласка Стаљинове црвене војске у Србији имали свега нешто преко 40.000 бораца под командом генерала Пека Дапчевића, команданта Прве армијске групације НОВЈ.

Иначе све време трајања операције ослобођења Београда, која се водила од 12. до 20. октобра 1944. године, уместо да командује на првим линијама фронта, бивши аустроугарски каплар са Цера и Колубаре и маршал НОВЈ Јосип Броз Тито, провео је далеко од ратних опасности у Крајови, Румунија. У Румунији је Тито боравио од 19. септембра 1944, направивши један излет у Москву како би се састао са Стаљином. Из Крајове је, кад су Совјети већ увелико заузели Банат, отишао у Вршац, да би ка Београду, његов велики ослободилац кренуо тек 25. октобра 1944. када су војне операције већ увелико биле готове, подсјећа портал Башта Балкана.

И кад је дошао у Београд, тај велики маршал и војсковођа се дуго времена није усуђивао да сиђе у центар града, па је одсјео на Бањици, која је тада била предграђе. Разлог томе је био исконски страх од побуне Срба, па је због тога молио Совјете да још неко вријеме оставе у граду довољно својих јединица. Тито је знао, да у Београду и Србији ужива најмању подршку, а то потврђује и извјештај Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944, који каже да је управо Београд био “духовни и материјални ослонац“ покрета ђенерала Драже Михаиловића. Ова оцјена Централног комитета КПЈ заправо јасно говори о томе да ли је Београд на данашњи дан ослобођен или окупиран.

Данас је јасно да Стаљинова војска није прва ушла у Србију и Београд, комунисти на челу са Титом никада не би успоставили власт у земљи. Да је којим случајем, као у Холандији или Норвешкој, прва у Београд ушла англо-америчка војска, на власт би се вратила влада из Лондона, баш као што се вратила у Ден Хаг или Осло.

На жалост, многима је данас тешко да схвате да је српски народ заправо изгубио Други свјетски рат (иако је побједничка партизанска војска била састављена скоро искључиво од Срба све до 1943. године и остала већински српска све до краја рата). Други свјетски рат у Југославији добили су Хрвати тј. хрватско вођство комунистичке партије које је створило антисрпску Југославију по својој мери.

Од тог 20. октобра 1944. године нацистичку њемачку окупацију Београда заменио је Титов црвени терор.