Далеке 1867. године Али Риза-паша предао је кључеве Београда кнезу Михаилу. Тако су окончане године напетости због подјеле надлежности над београдском вароши између српске и турске стране, чији је врхунац достигнут бомбардовањем Београда 18. јуна 1862. године. Западни путописци, очарани турбанима, осликали су тај град, приказујући остатке некадашње моћи и реалну биједу муслиманског становништва.

Шеснаестог септембра 1861. године српска варош се спремала да дочека рођендан кнеза Михаила, уз војни оркестар и дјечји хор, узвикујући „живио“. За то вријеме, топовске салве објављивале су муслиманском становништву да почиње празник рођења пророка Мухамеда. Празнично расположење поштовало се обострано, мада Феликс Каниц примјећује да многи старији муслимани још нису могли да забораве „лијепе прохујале дане“ када се раја морала склањати са пута и смијерно сагибати главу пред сваким турбаном.

Послије Првог и Другог српског устанка, ослабљена Порта је задржала право да држи неколико утврђења у Србији. Међутим, она је у Београду, ослоњена на војну моћ, то право проширила и на варош, правдајући се постојањем бедема и капија, које Каниц описује као смијешне.

„Од четири капије само је Стамбол-капија, која је потицала од (аустријског генерала) Лаудона, била чврсто грађена, док су Сава-капија, Варош-капија и Видин-капија већ на први поглед одавале своје турско поријекло. Треба само замислити један углавном већ пропао зид у којем је пробијен већи отвор, над тим отвором два-три балвана, и на њему трошну кућицу са доксатом, са кога гледају обично траљаво обучени турски стражари, уз то натруо мост преко полузатрпаног јарка, па да се човјек с правом зачуди скромним представама Турака о утврђеним мјестима.“

Тако се свега неколико корака од српске полицијске управе налазила турска управа, док су поред турских стражара на капијама стајали српски. Турске патроле су ноћу крстариле по вароши и захтјевале да се сваки хришћански пролазник обиљежи и легитимише ношењем фењера.

Рјешење овог српско-турског спора о градовима стигло је убрзо, али након крвавог сукоба две стране, чему су посредовали страни изасланици, наводи Башта Балкана.

Расправа српских дјечака и турских војника 15. јуна 1962. око тога ко ће први захватити воду са Чукур-чесме, која се налазила усред хришћанско-муслиманског Дорћола, завршила се убиством српског дјечака. Потом су српски полицајци ухапсили убице. Услиједио је крвави сукоб на Великој пијаци. Цијели Београд се латио оружја, а џамије и кафане су претворене у војна упоришта.

Муслиманке су кренуле да бјеже у тврђаву, док су мушкарци бранили куће. Српски борци су напредовали заузевши Сава-капију, Варош-капију и Видин-капију. Уз помоћ међународних снага успостављен је договор. Турци су обећали да ће се повући у тврђаву, а српска страна је гарантовала то повлачење, које је успјешно спроведено. Мир ипак није одржан. Турци су прекршили договор и 18. јуна бомбардовали српску варош.

Стигавши у Земун из Будимпеште, Каниц свједочи о догађајима од 18. јуна: „Истовремено са мном, у Земун је стигао, на возилима разних врста, велик број бјегунаца из Београда – стараца, жена и дјеце. На другој страни Саве, пукотине на торњу Саборне цркве и згаришта која су се димила обиљежавали су пут турских граната. И најзабаченији кутак Земуна био је препун избјеглица.“

Бомбардовање су осудиле стране силе, након чега се паша извинио. Бомбардовање и поред тога није заустављено. Кнез Михаило прекинуо је путовање по западној Србији и дошао у Топчидер. На кнеза су тада пренијета сва овлашћења, а он је тражио посредовање гарантних сила како би се ријешило питање управљања градовима.

Да би се одржао прекид ватре, француски генерални конзул се настанио у тврђави, а енглески у шатору на Калемегдану, који је раздвајао сукобљене стране. Ради веће сигурности, они су поболи своје националне заставе. Мир више није био нарушаван, а слика Београда заувијек је промијењена.

„Слике некадашњег живота и живописна панорама џамија у тамном зеленилу кипариса, са жубором шедрвана, које су још биле свјеже у мом сјећању, нису имале ничег заједничког с овом опустелошћу“.

Кнез Михаило је у марту 1867. отишао у Цариград да преговара са Турцима. Захваљујући упорности и односима између великих сила који су му ишли наруку, издејствовао је царски ферман којим му је султан предао Београд, Смедерево, Шабац и Кладово.

Деветнаестог априла, на црвеном свиленом јастучету, Али Риза-паша предао је кључеве града Београда кнезу Михаилу. Предају је означио 21 топовски пуцањ и српски барјак који се завијорио на Калемегдану. Мјесец дана касније, из Београда је испловила лађа са последњим турским војником, подсјећа РТС.