Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу.

Тог 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је један од најславнијих и најопјеванијих српских јунака Вук Мандушић из Равних Котара.

О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака.

Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу, подсјећа се на порталу Башта Балкана.

Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из 17. вијека и ратовао је највише у служби Млетачке републике (Венеције, која је у то вријеме била најјача сила на Јадрану) против Турака, за вријеме Кандијског рата.

Тај дио Далмације је одувек био насељен српским православним становништвом и стално поприште освајачких похода Османске империје према Млетачкој Републици. Између турског некрста и млетачког лажикрста, наш народ је опстајао у том сталном трвењу великих сила и борби за превласт на Јадрану, опиравши се унијаћењу тј. покатоличавању.

Тако је Мандушић са својим четама продирао на територију под контролом Турака, нападао њихову војску, пљачкао их и убијао.

Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, Мандушић је најомиљенији и највећи народни јунак ускочког циклуса српских епских пјесама.

Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву.

Као војник је био неустрашив, као командант ненаметљив и несебичан и све је дијелио са својим саборцима, који су га бескрајно вољели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу.

Фосколо ту описује детаљно о провали српских ускока у Кључ. То је примјер типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).

Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје.

По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави засједу у Зечеву (код Шибеника), гдје се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсјечена десна рука, успио је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили.

Тијело Вука Мандушића сахрањено је на мјесту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, гдје и данас постоји споменик о томе.

Након те битке, цијела српска Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Чак је и државни секретаријат Ватикана је обавјештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада “тешка срца“ примила вијест о смрти неустрашивог Србина Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику.

Митрополит Петар други Петровић-Његош обесмртио је Вука Мандушића у свом највећем дјелу “Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противречностима. У његовом лику Његош је насликао типичног српског јунака али и човјека сазданог од крви и меса, не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дечачки искрена љубав према драгим стварима.