Живот Јованке Броз и Јосипа Броза Тита увијек је актуелна тема на Балкану, а сваки нови детаљ из живота најмоћнијег брачног пара у Југославији испраћен је с великом пажњом. Београдски режисер Милан Шарац тврди да је супруга маршала записала и сакрила пет тајни од којих сви стрепе, писао је раније Експрес.

Милан Шарац који је снимао документарце о Ољи Ивањицки, пјевачу Ђорђу Марјановићу и Александру Карађорђевићу, родио се у околици Книна, а сада тај Србин тврди да је посљедњи чувар највећих тајни Јованке Броз и Јосипа Броза Тита!

Он каже да је његово дружење с Јованком Броз почело прије више деценија, након Титове смрти:

– Било је то у вријеме кад је она већ била исељена из виле у Ужичкој улици у вилу у Булевару мира гдје је практично била у изолацији. Односно била је под пуном контролом државних служби. Код ње сам први пут отишао по препоруци нашег заједничког пријатеља Ђоке Јованића, иначе ратног команданта из 6. Личке дивизије…

Ђоко Јованић умро је 2000. у Београду (данас се сматра да су партизанске јединице под водством тог Титова генерала у Загребу 1945. починиле низ ратних злочина и погубиле бројне цивиле, сумњичили су га и да је он Јованкин љубавник, али и да је с њом припремао државни пуч), а управо је он прије смрти потврдио једну од прича о љубави Броза и Јованке.

Познатија као партизанка Мара, Јованка је Јосипа Броза Тита упознала током њемачког десанта на Дрвар 1944. године. Одмах након завршетка Другог свјетског рата тадашњи је шеф Титове полиције Александар Ранковић затражио своје подсекретаре да му пошаљу групу дјевојака за рад у кабинету Јосипа Броза Тита, па је међу 50 кандидаткиња стигла и Јованка. Ранковић је наводно одабрао пет дјевојака и појединачно их представио Титу. Није поуздано је ли се Броз сјећао Јованке из Дрвара, али му се баш она свидјела. Тада су јој биле 24 године.

Шарац ју је упознао 30 година касније, али каже да су се силно зближили:

– Интензитет нашег дружења је зависио од политичких услова у земљи. Ако су услови били бољи и релаксирани, моје посјете су могле бити чешће. Свака посјета је морала да буде најављена и евидентиран. А имали смо веома интензивну телефонску комуникацију. Јованка је била особа жељна разговора и комуникације. Једном приликом, док још није било мобилних телефона, звала ме је на мој кућни број. Био сам изван куће и јавила се моја мајка.Тражила ме је, а мајка питала ко ме треба. Рекла је – Јованка Броз. Онда је моја мајка питала – је ли Титова Јованка? Да, рекла је. Њих двије су разговарале сљедећих сат времена о свему и свачему.

Испричала је мојој мајци како је 1942. на кратко са женском четом боравила у нашој родној Врлици, а мајка њој како је 1932. у Врлици био Краљ Александар и том јој приликом даровао 100 динара. ‘Од тада сам га завољела’, рекла је моја мајка. Касније, кад смо Јованка и ја то коментисали смејала се и рекла да би га у то вријеме и она заволела да јој је дао 100 динара.

На питање је ли му повјерила и најделикатније тајне, Шарац је за Експрес рекао:

– Причали смо о свему и свачему, и о најделикатнијим стварима. Пристојни људи никада не откривају драстичне ствари нити особне, интимне детаље. Оно што јавност највише занима верујем да ће сазнати из њених мемоара. За ваше новине могу рећи неке занимљиве ствари, лагане пикантерије. Почетком шездесетих година, мислим да је била 1963. Тито и Јованка су били у посјети САД-у, односно америчком предсједнику Џону Кенедију.

На пријему је Кенеди назвао Тита “највећим предсједником савременог свијета”. Тито је скромно узвратио да он то ипак није јер је предсједник једне мале земље, а да је највећи предсједник савременог свијета, предсједник САД-а, најмоћније државе свијета. Онда је Кенеди почео да му се жали како има великих проблема, чак и расне дискриминације. Говорио је о радничким демонстрацијама и синдикатима као великом проблему, на шта му је Тито шеретски одговорио да у Југославији проблеми тога типа не постоје.

– Мени је добра прича с костобранима или штитницима за потколеницу за фудбалере. Тито је имао пудлице које су га често гризле за ноге и досјетио се да би то могао решити тим штитницима. Рекао је да му позову генерала Зекића који је тада био предсједник ФК Партизан и да му Зекић донесе костобране. Послије није имао проблем с пудлицама…

Дедијер: Па она је мемоаре скривала и у веш-машини

Владимир Дедијер, најзначајнији Титов биограф, вјеровао је да је Јованка написала “све што је имала важно рећи”, да је успјела заварати чуваре Титова дјела и да је текстове скривала у веш-машини и тако их спасила од полицијске заплијене. Успјела је, а она је жена која много зна, плашио је Дедијер многе, своје мемоаре прокријумчарити пријатељима у Индији, уручити их Индири Ганди, која јој је обећала да ће тамо бити преведени и објављени послије Јованкине смрти. Но, Индира Ганди је трагично скончала прије Јованке, а страх од мемоара скривених у Њу Делхију ширио се комунистичким државним врхом и послије Титове смрти. Недуго прије но што ће Индиру Ганди убити њени телохранитељи 1984. године, наводно је одговорила југославенском државном врху на питање о Јованкиним мемоарима и поручила да никад нису дошли до ње. Праву је истину, можда, однијела у гроб. Шарац је дубоко увјерен да постоје мемоари, али писани и годинама послије смрти Индире Гханди:

– Мемоари су стварност, то знам. Они постоје. Ја сам сигуран да ће бити објављени, али је тешко овога тренутка казати кад ће се то догодити и гдје. У Лондону, Вашингтону. Можда чак и у Загребу. Исто тако мислим да неће до објављивања проћи много времена јер живимо у свијету и на начин да је и за најосетљивије процесе вријеме скраћено. Мит о мемоарима ширили су људи којима њихово појављивање никако није одговарало па су се појављивале разне дезинформације.

Шта би мемоари могли ново да открију о Јованки? Шарац појашњава:

– Јованка је од удаје за Тита почетком педесетих била његова супруга, али и његов чувар, терапеут, стилистица, и оно што би могли назвати добри кућни дух. Она је о њему водила рачуна много више него што је он то тражио. То се нарочито добро видјело кад су неки политички фактори, због његових поодмаклих година, почели да га дозирано информирају о стању у земљи. Она је тада преко својих људи и канала била детаљно информирана о свему – говори Шарац и тако неизравно потврђује сумње да је Јованка имала своје људе у тајној служби.

– Јасно, то јој је касније закомпликовало живот, људи попут Доланца и Љубичића склонили су је из јавнога живота интригама и обмањивањем самога Тита, тврдећи да Јованка жели преузети власт у земљи – благонаклоно ће Шарац о Јованки, премда је готово све о завхери Јованке и њезиној свађи с двојицом јаких људи, Доланцом и Љубичићем, одавно објављено. А што он зна о осталих пет тајни које наводно крију њезини мемоари?

– Према ономе што сам разговарао с Јованком, мемоари садрже минимално пет одговора на питања која су занимљива и данас, а неки људи који су још међу живима не би жељели да они буду објављени: зашто је смењен Ранковић, гдје су посмртни остаци Драже Михаиловића, ко је у партизанима радио за Павелића и НДХ, а ко у усташама за партизане… Ту су, претпостављам, и непознате чињенице из Титове биографије?

– Наравно да ту сигурно постоје још бројне ствари с којих још није скинут вео тајне. Знате, посљедњи сам пут разговарао с Јованком три дана прије њеног одласка у болницу из које се више није вратила. Било је љето 2013. Питао сам је хоће ли говорити за моју књигу “О животу и смрти”. И пристала је. Питала ме је тада за још неке наше заједничке пријатеље и ту је разговор био завршен. Био је то сигурно наш најкраћи разговор јер је то обично трајало најмање пола сата.

Током њеног болничког лијечења није је најприје било могуће посјећивати јер је није хтјела да је виде у стању у коме је била, а послије то поготово није било могуће, јер је била прикључена на апарате без могућности за комуницирање. Једном приликом Шарац је у шали Јованки гледао у длан и рекао јој да ће живјети 100 година. Би ли си продужила живот да је ишла доктору?

– Да, заиста сам јој то рекао једном приликом у шали. Било јој је драго и испричала ми је да је њена бака Соколица живјела равно 109 година. Никада Јованка није давала на знање да је болесна. То што је она преживјела од Титове смрти па до 20. октобра 2013. кад је отишла на онај свијет за неки је мучан роман. Њој су била ускраћена основна људска права, од слободе кретања до права на имовину.

Догађало се да јој ноћу, иако је кућа била пажљиво чувана, у подрум провале непознате особе, тражећи Бог зна што… А кад би провалу пријавила полицији, никад не би добила одговор. Њој је све било пописано и одузето, чак и лична гардероба. Није имала ни пензију, него су јој доносили минималан износ за храну и исплаћивали на руке. Правне норме и закони за њу нису вриједиле. Због свега тога је патила јако, али до смрти није одустала од правне процедуре, оставинског поступка и онога што јој је требало припасти. Остало је непознато и где су завршиле стотине хиљада долара од књиге “Прилози за биографију Јосипа Броза Тита”, које је Владимир Дедијер према Титову налогу требао предати Јованки – испричао је Шарац.