Пошто се о краљу Александру показује језива количина незнања, а удбашка пропаганда недавно пробуђених Срба је немилосрдна према њему и цјелокупном насљеђу српске монархије (дража им је авнојевска Србија) одлучили смо да поновно представимо разлоге због којих је дошло до јужнословенског уједињења крајем 1918. године.

Највећа грешка коју праве сљедбеници удбашке кампање у Срба јесте да не могу да схвате да је Краљевина Србија била демократска земља, да њену спољну политику и унутрашње уређење није водио краљ као у некаквом просвећеном апсолутизму, већ влада и кључни политички фактори. Краљ је имао политички углед и то је све, а влада је водила политику.

Но вратимо се на основно питање.

Да ли је 1918. године могла да се направи опција велике (значајно проширене) Србије?

Кратак одговор, што се историјске науке тиче, НИЈЕ!

А сада ћемо образложити и читав низ разлога зашто је то тако и колико је анахрона накнадна памет штетна код озбиљних разговора о историји заснованим на чињеницама.

Надамо се да ову тему разјашњавамо једном за свагда, но морамо и да сумњамо у то, с обзиром да нам се коментари наших пратилаца исувише често враћају као бумеранг јер се ријетко ко усуди да чита иоле озбиљније текстове и промијени своје мишљење.

Србија је почетком 20. вијека била изразито пројугословенско друштво. О рецепцији југословенске идеје смо већ писали много пута, као и о томе шта је све доприњело популарности теме јужнословенског уједињења и њеног ширења изван културних и интелектуалних кругова у народне масе у оквирима српског друштва.

Поменули смо и два најважнија фактора за почетак 20. вијека, а то су формирање хрватско-српске коалиције 1906. у саборима Хрватске-Славоније и Далмације у оквирима врло ограниченог парламентарног живота Аустроугарске. Ова коалиција је успјешно функционисала све до 1918. А ту је било и стално повећавање непријатељства Аустроугарске према Краљевини Србији као бастиону слободе и демократије за све поробљене и окупиране Словене, што је јако доприносило ширењу идеје југословенства.

Поменућемо још два европска феномена који су имали снажан утицај на тадашње Србе и друге југословенске народе.

Прво су били италијанско и њемачко уједињење из 1870. и 1871. године чија основа није била вјера, већ заједнички језик и култура. У Италији је борба била против изузетно моћне Папске државе са сејдиштем у Риму која се жестоко противила италијанском уједињењу. У Њемачкој су некада били језиви покољи између њемачких протестаната и римокатолика, па им то није сметало да се уједине на основама заједничког језика првенствено. Не треба да вас подсјећамо и да су Срби и Хрвати делили заједнички народни српски (штокавски) језик, а да је и тек кодификовани словеначки језик био толико близак, да се може сматрати и дијалектом српског језика, наводе Новости.

Други, изузетно важан европски феномен, који је имао великог утицаја на Србе у Краљевини Србији почетком 20. вијека, јесте романтичарско-политичка визија панславизма, коју је готово кроз цијели 19. век и почетком 20. века, водила царска Русија из Москве и која је подразумјевала што снажније културно и политичко повезивање словенских народа међусобно, под патронатом Москве. На таласу панславизма су Руси пригрлили себи и створили аутономну Конгресну Пољску послије Бечког конгреса 1815. године (Пољска остаје дио Руског царства све до 1915.); на таласу панславизма су ослободили Бугарску 1878. године; на таласу панславизма су се уједињавале Чешка и Словачка крајем Првог свјетског рата.

Ни Срби, ни Хрвати нису били имуни на европске и словенске токове, поготово не интелектуалци у редовима оба народа. Дакле, чинило се почетком 20. вијека да различита вјера Срба и Хрвата и њихово различито културно и духовно искуство нису сметња за уједињење и поред хрватске фрустрације немањем сопствене државе готово хиљаду година.

Једино се царска Русија залагала за проширење Србије на Босну и Херцеговину и Јадранско море.

Лондонски уговор или, тачније речено, Лондонски споразум закључиле су земље Антанте (Велика Британија, Француска и царска Русија) са Краљевином Италијом 26. априла 1915. године.

Морамо да нагласимо да је у питању био ТАЈНИ уговор, за чије постојање Краљевина Србија уопште није знала, а камо ли да се око овог споразума било шта питала. Дакле, НИКО није звао регента Александра Карађорђевића или предсјеника владе Николу Пашића да их пита да ли на његове одредбе пристају.

Пашић тек почетком 1917. године сасвим случајно сазнаје за постојање овог споразума са Италијом и то преко Хрвата Анта Трумбића из Југословенског одбора, који је ту информацију начуо у неформалним дипломатским изворима у Лондону.

Дакле, тајни Лондонски уговор није начињен зарад Србије и Срба, већ најпре као средство да се Италија територијалним уступцима намами у Велики рат на страни Антанте. Србија и (још увек некапитулирана) Црна Гора су биле само земље на мапи за придобијање Италије за њено учешће у рату (о Хрватима и Словенцима тада међу дипломатама великих сила нико није ни помишљао). Проширење Србије и Црне Горе у оквирима овог уговора било је дјело дипломатије царске Русије.

Тескт Лондонског уговора је, дакле, чуван у тајности, иако је Србија почетком 1917. године сазнала да он постоји али без детаља о томе шта у њему пише.

И на крају, најважније је да се запамти да су српски народ и култура доживјели своју највећу националну афирмацију и културни зенит у вријеме Краљевине СХС и Југославије. То је време поновног уједињења Српске православне цркве – Пећке патријаршије, цвјетања свих њених националних институција, најплодоноснијег рада наших великана, вријеме остварених националних циљева, вријеме четничких организација и четничких војвода као најугледнијих грађана – то је била земља за коју се вриједело борити и то у једном тренутку против цијелог свијета под командом бесмртног армијског генерала Драгољуба Михаиловића, наводи се на ФБ страна Историја Срба.

Буржоаска Краљевина Југославија, којом у сваком погледу доминирају уједињени Срби чија је она и творевина, и титоистичка комунистичка Југославија, у којој се уз помоћ хрватског комунистичког диктатора на сваки начин доминира Србима, НИСУ и никако не могу бити исто!