Војислав Воја Танкосић (1880-1915), познат као Војвода Танкосић, био је мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајског преврата 1903. до Сарајевског атентата. Од посљедица рањавања преминуо је на 2. новембра 1915. године, код Трстеника, у борбама са Аустроугарима при повлачењу Српске војске.

Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звијезде са мачевима.

Одликован је бројним одликовањима за храброст, улице у мјестима широм Србије носе његово име. Насеље Такосићево, у мјесту Кисачу поред Новог Сада, названо је у његову част. Смртно је рањен током повлачења српске војске 1915. године, преминуо је од посљедица рањавања 2. новембра исте године у 35. години живота, у Трстенику. Када је погинуо имао је чин мајора српске војске.

Његов кратак, али изузетно буран живот пратиле су бројне приче, а једна од њих без сумње свих ових деценија буди највећу пажњу, писали су медији.

Наиме, према никада доказаном миту о његовој части, али и храбрости, Танкосић је ошамарио Винстона Черчила усред Београда. Черчил је у то вријеме био ратни извјештач, тек касније је постао британски премијер.

Како се препричава, Черчил је био извјештач из Бурских ратова који су се водили од 1899 до 1902. године, те је био љут због односа Србије према Великој Британији и њеном учешћу у Бурском рату. Због тога је изнио критички став у тексту о српској позицији.

Када је млади српски официр Војислав Танкосић прочитао овај текст, обећао је да ће га издеветати ако га икада сретне.

И како то бива, судбина је хтјела да се баш тако и догоди.

Како пише Александар Дероко у књизи “Мангуплуци око Калемегдана”, Черчил је, наводно, путовао Оријент експресом кроз Београд, када је искористио паузу да прошета градом. Док је сједео у ресторану „Грчка краљица“, вијест да је ту брзо се проширила и стигла до Танкосића, који се брже-боље створио у ресторану.

Наводно, пришао је Черчилу и ошамарио га, послије чега је интервенисала полиција и испратила Черчила назад на воз.

Ова верзија, наравно, никада званично није потврђена, а поједини стручњаци је и оспоравају вјерујући да Танкосић, ипак, не би могао тако лако да приђе Черчилу, а поврх свега да овај инцидент остане без икаквих посљедица.

То, наравно, није спријечило даље теорије да је Черчил управо због инцидента у Београду замрзео Србе, те да је баш овај догађај пресудно утицао на политику коју је водио према Србији и, касније, према Југославији.

Војислав Воја Танкосић иначе је преминуо од посљедица рањавања 2. новембра 1915. године, код Трстеника, у борбама са Аустроугарима при повлачењу Српске војске.

Био је учесник најважнијих догађаја почетком 20. вијека на Балкану: Мајски Преврат, Сарајевски атентат, Балкански ратови, Велики рат…

Један од оснивача тајне организације „Уједињење или смрт“ односно Црна Рука.

Одликован је Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима.

Због помагања устаника у Вардарској Македонији носио је титулу четничког војводе. Важио је за преког, али правичног старјешину.

Танкосић се није женио, а говорио је да се „вјенчао за Србију“.

Успут, живио је боемски обожавајући жене и пиће. Мрзео је непоштене политичаре и лопове. Ове посљедње сматрао је својим непријатељима, и беспоштедно се обрачунавао са њима у свакој прилици.

Посљедње ријечи великог мајора и четничког војводе Воје Танкосића био је цитат Његошев:

„Не бојим се вражијега кота, нека га је ка’ на гори листа, но се бојим од зла домаћега“.

Као да је слутио шта ће се десити, наиме, 31. октобра 1915. године бива тешко рањен од шрапнел гранате на Игришту код Великог Поповића а од посљедица рањавања, умро је 2. новембра 1915.

Његови војници су га однијели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, подсјећа Курир.

Када су швабе стигле у овај крај, апотекар Светолик Трајковић открива швабама гдје се налази Танкосићев гроб, они га откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би увјерили јавност да је мртав славни српски мајор.

Његово тијело су касније оставили да пси разнесу и поједу, али је један сељак ипак успио да део остатака сачува који су након Првог свјетског рата пренијети на Новом гробљу у Београду.

Један је од ријетких којег су се непријатељи и мртвог плашили.