“Код других народа православних, они славе свој имендан или свој рођендан, а ми, ето, славимо своју славу. У ствари, слава је и имендан и рођендан, али не појединца, него цијеле породице, цијелог племена. Рођендан духовни, кад су наши преци постали хришћани, ушли у Цркву Божију и на тај начин рођени духовно. И имендан, јер су се од тада назвали хришћани и до данас то били”, објаснио је патријарх српски Павле.

Основна обиљежја крсне славе установио је Свети Сава у 13. вијеку: славски колач и вино, славско жито и славска свијећа. Од тада се крсна слава преноси са оца на сина. У породицама без мушког насљедника Славу би преузимао зет, који женидбом дође на мираз. Домазет би за живота таста и таште славио њихову крсну славу, а на дан своје славе би само прекађивао, тј. носио у цркву свијећу, колач и жито, али госте није позивао.

Славска гозба се не практикује прве године од смрти члана домаћинства, док је породица у жалости, подсјећа портал Наши у свету. Али, слава се не прекида. У цркви се пререже колач и окади кољиво, а свечани ручак се уз упаљену свијећу организује само за укућане.

Црква поучава да не постоје ни мрсне ни посне славе, већ посни дани (сриједа и петак), те вишенедјељни велики постови пред Божић и Васкрс, као и уочи Духова и Велике Госпојине. Зато, ако слава “падне” у посни дан и славска трпеза треба да је посна. Уосталом, срж славе не чини иће и пиће, већ молитва свецу- породичном заштитнику, свећа, кољиво, црвено вино и славски колач.

Једна од заблуда је, указује српска црква да се жито не спрема за “живе” свеце: Аранђеловдан и Илиндан, јер пред Богом нема мртвих. Сматра се да се ова погрешна пракса везује за култ умрлих пошто се кољиво спрема и за парастосе прецима. У оба случаја, жито симболизује жртву Богу, православље и хришћанско вјеровање у опште васкрсење. И зато се на дан славе кољиво, заправо приноси Богу у име оног светитеља који се прославља тог дана. Без обзира да ли тај светац није прошао кроз биолошку смрт, као нпр. Архангел Михаило и Свети Илија, или је живио, па се упокојио.