Контумац је одиграо огромну улогу у заштити западне Европе од куге, колере и великих богиња, али и за постављање важних стандарда у епидемиологији и борби против заразних болести.

Црна смрт, како се некада називала куга, у налетима је пулсирала Отоманским царством, али и Европом. Ипак, мало ко зна да се баш у Земуну, гдје су се директно сударала два велика царстава, Отоманско са истока и Аустроугарско са запада, некада налазио Контумац. Био је то први бастион одбране од куге кроз који је морао да прође свако на путу из источне империје у западну.

Знате ли куда шетате недјељом поподне?

Земунци веома често одлазе у Земунски парк – оазу мира и зеленила. Шетају, причају, дјеца се играју, а већина није ни свјесна да се ту налазио Контумац. Овај карантин обухватао је простор на коме се данас налазе парк, Пољопривредни факултет, Земунска гимназија и околина.

Формиран је почетком 18. вијека, тачније 1730. године и радио је све до 1872. године.

Тридесет година након оснивања, овај карантин је први пут дорађен. Наиме, опасали су га дубоким јарком у који су насули воду. Овај потез засигурно је био резултат бројних бјежања из карантина (ко још може да издржи затворен 6 недјеља са групом људи које не познаје).

Међутим, овај шанац није била довољна мјера да заустави бјегунце, те 1776. године Аустроугари ров продубљују на шест метара и проширују на читавих осам метара. Наравно, и даље је био пун устајале воде.

Цијели Контумац био је опасан високим и јаким зидом од опеке и камена, палисадама и стубовима који су такође служили препрека бјегунцима, а унутар ових зидина налазио се читав низ зграда које су имале различиту намјену.

Заправо, постојала су два дијела:

1. спољни (експонирани дио) у којем се налазило 6 мањих кућа са по 4 собе, зграда са 4 собе за особе које су биле на положају, затвор за аустријске поданике које је турска власт због неког прекршаја изручивала, 2 магацина за робу и њено чишћење, одјељење за кађење писама и мањих пошиљки и болница.
2. унутрашњи који је служио као административни дио и пружао смештај запосленима и њиховим породицама. Ту су се налазила и православна црква Светог Архангела Гаврила (у којој се и данас служи литургија), али и римокатоличка црква.

Ви с кугом извол’те овуда

Све што је стизало из Турске, било да је роба, пошта или путници, пошто би се искрцало на обалу Дунава одлазило би у спољни дио Контумца.

Путници који су већ при искрцавању имали неке од симптома куге, богиња или колере, били би одвођени у удаљену колибу на Дунаву и препуштани судбини. Болесник би ту сједео и чекао – углавном смрт. Уколико би болест преживио и, неким чудом, оздравио, био би враћен у Контумац. Након контроле, уколико надлежни закључе да је здрав, пацијент је могао да настави својим путем.

Они који нису били те среће, своје путовање би завршили, поливени кречом, на „Кужном гробљу“ на Калварији, недалеко одатле. Иначе, степенице које данас воде од парка Калварије до улице Тошин бунар и улице Прилаз, добрим дијелом су изграђене од надгробних споменика са овог гробља.

С друге стране, придошлице које нису имале симптоме љекар би прегледао, али их не би додиривао (под паролом „Боље спријечити него лечити“). Пацијенти су морали да одговарају на питања љекара да ли имају неке симптоме куге, колере или великих богиња, а дијагноза би одлучивала о њиховој даљој судбини.

Они који нису показивали симптоме болести морали су провести вријеме у карантину. У зависности од плиме и осеке епидемије у Отоманском царству мијењала се и дужина обавезног задржавања. До 1780. сви путници морали су да проведу 42 дана у Контумцу у Земунском парку. Касније, када је епидемија почела да јењава, ово вријеме је знатно смањено – на од три до 21 дан.

О карантиниранима бригу је водила послуга. Оно што је јако занимљиво јесте завидни ниво епидемиолошких предострожности који су тада били на снази. Особље које је радило у Контумцу није смјело да додирује становнике карантина, већ само да им дода храну. Придошлице су могле да једу шта год им је воља, уколико су то могли да плате, а зими су сами финансирали и огрев.

На послу или на робији?

Гостионица се налазила на мјесту гдје је данас Земунска гимназија. Састојала се од кухиње, трпезарије, три собе у којима се живјело, бакалнице, месаре и подрума који је могао да прими преко 16.000 литара вина. Имала је чак и пекару, па је земунски карантин изјутра дивно мирисао на свеж хљеб.

Средином 18. вијека, у Контумцу је живјело и радило 56 душа, укључујући и помоћно особље. Ту су били директор, два хирурга, католички и православни свештеник (који се спомиње тек од 1794.), писар, два санитетска и контумачка радника, надзорник памука и његов помоћник (фин назив за људе који би свака 42 дана повлачили ороз на пиштољу напуњеном црном кугом), два кључара и још много других.

Сви запослени и чланови њихових породица живјели су у овом казамату, пардон, карантину. Уколико би пожељели да прошетају по граду, за то су морали да траже посебно одобрење.

Руски рулет на карантински начин

Преглед робе доспјеле у Контумац био је посебна прича и врло често је био на граници разума. На примјер, надзорник памука и његов помоћник би, голим рукама, отварали вреће у којима се налазило овај претходник вате и претурали по џаковима. Након обављеног посла одлазили би у карантин да чекају „црну смрт“. Ако би „црна дама“ дошла и заплесала са њима, роба по којој су претурали била би спаљена. Уколико би остали без симптома, памук је могао да настави свој пут.

Роба и пошта који би стигли, били би евидентирани, уписани у књиге, па смјештани у магацин. Ту би посебно обучени запослени спровели адекватно чишћење.

У посебном простору на под би се прострла роба која би се провјетравала. Писма су у прво вријеме била дезинфиковали сирћетом, који је у то вријеме сматран ефикасним средством за дезинфекцију, али то се није показало као добра метода. Због тога су почели да их отварају и држе изнад вреле сирћетне паре, подсјећа портал 011инфо.

Печат, па пут под ноге

Путници који би након завршетка „карантинске робије“ остали живи, здрави и без симптома бубонске куге, великих богиња или колере, добили би пропусницу. Ово санитетско увјерење је, свакако, поред пасоша био најважнији документ. Без њега би се свако даље путовање заустављало, а човјек би био присилно враћен у Контумац.

Чим би добили ово, 42 дана карантина вриједно парче папира, могли су да наставе куда су се запутили, знајући да их, слиједећи пут, чека иста процедура па – ко преживи, причаће.