У Београду Иван Ђаја је завршио основну школу и гимназију. Породица одлучује да Иван оде на студије у Француску 1902. године.

Да ли знате ко је био професор Иван Ђаја? Ако сте којим случајем шетали Каленића гувном и наишли на улицу која носи име Ивана Ђаје, на њеном почетку стоји спомен-плоча, рад вајара Ђорђа Арнаута, подигнута 10. септембра 2010, поводом стоте годишњице оснивања Физиолошког института у Београду, првог на Балкану у то вријеме. Институт је основао професор Иван Ђаја.

Невелика улица Ивана Ђаје спаја улице Макензијеву и Његошеву. Немојте да вас доводи у недоумицу дужина улице која носи његово име. Јер дужина улице не одређује и не свједочи о величини човјека.

Ова сазнања су мали и недовољан податак да бисте разумјели ко је био професор Иван Ђаја? Уосталом, и занатлије које праве плоче са именима нове улице, те 2005. биле су збуњене: Какво је то презиме, није на “ић” и ко је био та “Јаја”? Једва су разумели и прихватили неустаљено презиме Ђаја.

У енциклопедијама можете прочитати да је рођен у Француској1884, покрајина Нормандија, град Ле Авр, од мајке Францускиње и оца Божидара, Србина из Дубровника, иначе поморског капетана. Пише и да се породица Ђаја 1890. године доселила у Београд. Иванов отац Божидар по повратку у Београд постао је капетан ријечног брода “Делиград”. Иначе, Божидар Ђаја је пио писац, објавио је више романа и путописа.

Студије у Француској

У Београду Иван Ђаја је завршио основну школу и гимназију. Породица одлучује да Иван оде на студије у Француску 1902. године. Прву годину дана студира филозофију, да би се 1903. године уписао на Сорбону, а дипломски испит из природних наука брани већ 1905. године. Први научни рад објавио је 1906, када је имао 22 године. Упорно и досљедно радећи на сопственом уздизању, докторат брани на Сорбони 1909. године. Иако је рођен у Француској, гдје је дипломирао и докторирао и студирајући радио и гдје је могао да настави блиставу каријеру, он се, вођен истинским патриотизмом и бригом за изградњу сопствене земље, 1909. враћа у Србију.

Већ наредне 1910. године, у звању доцента за физиологију на тадашњем Филозофском факултету у Београду, оснива први институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у Југоисточној Европи, којим је успешно руководио више од 40 година.

Послије само двије године истраживачког рада на новооснованом институту објављује монографски рад „Ферменти и физиологија“, за који 1912. добија награду Српске краљевске академије. Први свјетски рат затиче га у Бечу, гдје остаје до краја рата у заробљеништву.

Василије Милиновић, свестрани српски научник и гласовити интелектуалац, за професора Ђају исписује ове ријечи:

– Уколико имамо на уму Хабермасов позив на обнову „суштинског, интегралног разума“, који је, по њему, владао Европом све до епохе просвјетитељства, која је иницирала будућу превласт специјалистичке мисли, живот и рад академика Ивана Ђаје треба да има привилегован статус. Осим тога што је био један од највећих српских научника – физиолог и биолог, оснивач научне физиологије засноване на експерименталним основама и међународно признате Београдске физиолошке школе, члан српске и француске Академије наука и добитник престижних међународних научних признања, Иван Ђаја је остао упамћен и као филозоф, књижевник, ректор Београдског универзитета, први дописник Политике из иностранства и умјешни флаутиста, али и као човјек слободног духа који је неспутано изражавао своје ставове и био спреман за то да плати пуну цијену, у земљи у којој није морао да живи и која, пречесто, не схвата значај својих великана, наводи Башта Балкана.

Као ректор Београдског универзитета (1934/1935), заједно са побуњеним студентима оштро се супротставио упаду полиције у просторије Универзитета, бранећи студенте и аутономију ове академске установе. Када су га послије рата, 1945. године, представили Титу као „студентску мајку и црвеног ректора“ он је, како наводи његова ћерка Иванка, одговорио:

„Штитио сам их да би могли да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима.“

И та његова слобода изражавања ставова га је коштала, од тада па до краја живота више ништа није могао да објави у сопственој земљи. Често је био и погрешно и злонамјерно тумачен, као што је злонамјерно протумачена његова здравица коју је одржао на банкету поводом нове министарке просвјете Митре Митровић (супруге Милована Ђиласа):

„Поздрављам Вас као особу која је дошла на мјесто које су у овој земљи заузимали Свети Сава и Доситеј Обрадовић.“

Међутим, уз бројна и заслужна научна признања у земљи и иностранству, мало шта је написано у српским хроникама, у дневној штампи то наравно нико није забиљежио. Један тренутак је уклесао име др Ивана Ђаје у слободарску историју слуганске Србије. Било је то 11. новембра 1948. године, када је Јосип Броз проглашен за почасног члана САНУ.

Прије тог догађаја Александар Ранковић је имао више “радних договора“ са предсједником САНУ др Александром Белићем. Професор Белић је, тврде лингвисти, најбољи лингвиста за српски језик до данас. Међутим, по природи био је несигуран, упадао је у судске процесе који су често били смјешни и тривијални, о чему пише наш велики писац Милован Витезовић у књизи Симфонија Винавер. Јер, управо је несташни Станислав Винавер професора Белића тим поводима претварао у карикатуру.

Углавном, Ранковић је предсједнику САНУ Белићу саопштио да Јосип Броз мора бити проглашен за почасног члана САНУ. Договорен је термин 11. новембар 1948. Њих двојица су писали сценарио за тај “велики” догађај, а Ранковић је инсистирао на томе “да се не догоди нешто непредвиђено што би засметало маршалу”.

У САНУ техничко особље, али и дио одабраних академика данима су се спремали за велики догађај. Сви су се држали сценарија исписаног руком и ауторитетом Александра Ранковића. Професор Белић је бирао “радно предсједништво”, позивао је “црвеније” академике да својим ауторитетом стану иза његовог приједлога састава радног предсједништва.

Предсједник Белић није имао снаге да се супротстави приједлогу на којем инсистирају академици окупљени око професора Милутина Миланковића, који су инсистирали да професор Иван Ђаја буде члан радног предсједништва. Та идеја је побједила. Тог дана, 11. новембра 1948, сјећају се савременици, у Београду је дувала паклена кошава, густи ковитлаци снијега опустошили су београдске улице.

У САНУ нешто прије 11 сати стигла је свита: Јосип Броз, Александар Ранковић, Едвард Кардељ…

Свечана сједница је почела уводним излагањем предсједника Белића. Послије тога услиједило је гласање под руководством предсједавајућег. “Ко је за то да предсједник ФНРЈ Јосип Броз буде изабран за почасног члана САНУ?

Сви осим једног дигли су руке.

“Има ли ко против?”, пита предсједавајући.

Иван Ђаја, који је сједио у радном предсједништву, пет метара испред Броза, гледали су се у очи, подигао је руку.

Сједница је завршена поздравном ријечју новог члан САНУ Јосипа Броза. Одржан је и протоколарни коктел, у сјенци до тада невиђеног инцидента.

Гест професора Ђаје препричаван је дуго, не само међу дисидентима. Послије тог дана професор Иван Ђаја није могао да објави ниједан рад на просторима Брозове владавине.

Глас против Ивана Ђаје догодио се у тренутку невиђене страховладе, кад је заокруживана бројка од око 60.000 стријељаних “државних непријатеља” у вријеме кад је Озна само пресвукла одјећу у Удбу, у вријеме невиђеног црвеног терора. Глас Ивана Ђаје је глас слободарства, он је био жив доказ да су овим просторима некад корачали људи!

Када се супротставио приједлогу да Јосип Броз постане академик, јер ће се то онда завршити као са краљем Александром, па ће Тито постати почасни грађанин сваког града у земљи. Због свега тога у његовом досијеу забиљежено је да је реакционаран и неподобан.

А добар глас о њему чуо се заиста далеко. Као биолог и физиолог, научним радовима из области терморегулације и биоенергетике доприњео је да цијели свијет говори о Београдској физиолошкој школи. Због изузетних научних достигнућа 1954. године ректор Сорбоне додељује му титулу почасног доктора Париског универзитета, а 1955. године постаје члан Француске академије наука. Бива примљен на упражњено мјесто преминулог сер Александра Флеминга, проналазача пеницилина. На свечаности уприличеној тим поводом у Француској академији наука није се појавио, из познатих разлога, наш амбасадор.

Иван Ђаја му поручује:

„Могао је слободно да дође, ја своју земљу критикујем само кад сам у њој.“

Научници се данас баве научним наслијеђен професора Ивана Ђаје. Нажалост, немамо простора да набројимо сва његова научна истраживања која и данас живе. Његова слободарска досљедност пратила га је током цијелог живота. Први свјетски рат затиче га у Бечу, гдје остаје до краја рата у заробљеништву.

Године 1933. изабран је за секретара Српске краљевске академије и тај положај користи за успостављање снажних веза Српске академије са иностраним академијама и универзитетима. Пошто је у то вријеме изабран и за дописног члана Југословенске академије знаности у Загребу, иницира као представник обе академије оснивање Оцеанографског института у Сплиту, научне установе за проучавање биологије мора, који и данас успјешно ради.

Почетком њемачке окупације наше земље, 1941. године, на лични захтјев бива пензионисан. У ноћи између 4. и 5. новембра исте године бива ухапшен, али убрзо и пуштен.

Послије рата, 1945. године је постављен за управника Физиолошког завода и на том мјесту остаје све до 1955. године када се пензионише. У новооснованој послијератној Српској академији наука, 1948. године, добија задатак да створи два нова одјељења: Одјељење медицинских наука и Одјељење ликовних и музичких умјетности, што он здушно и успјешно обавља. Мало је познато да је на његов приједлог имену Српске академије наука придодато и умјетности па је тако САН постао САНУ, подсјећа Ђоко Кесић за Експрес.

Умро је у Београду, 1. октобра 1957. године, у 73. години живота.

Матија Бећковић о Ивану Ђаји:

„Кандидати за чланове САНУ, која се тада звала Српска краљевска академија, били су и краљ Милан и краљ Никола. Али они нису примљени јер је гласање било тајно. Када је Тито био кандидат, гласање је било јавно. Једино је Иван Ђаја гласао против. Подигнута рука Ивана Ђаје вриједи више него све оне руке подигнуте ‘за’“, каже Бећковић.