Шта и колико знамо о томе када су и како Срби дошли у Хрватску, Лику и Крајину.

Под појачаним притиском Турака, око 1540. године, масовнијим доласком Срба почео се знатно мијењати етнички састав у Лици и Далмацији. Ове дошљаке, православне Србе који су се досељавали у такозвани Крчки и Лички санџак, Турци су називали Власима, а Млечани, Морлацима (Морлаццхи, Морлацха), по којима се и Велебитски канал називао Морлачким каналом све до краја Првог свјетског рата и коначног ослобођења од туђина, 1918. године.

Морлаке су називали и „Црни Власи“, због њихове црне одјеће од сукна. Под именом Ускоци, ови стасити, храбри и робусни дошљаци добро наоружани и организовани, одмах су почели да се супротстављају туђем утицају на копну и мору. Поносни на своје јунаштво, нису презали ни од отвореног рата, до којег долази 1615. године (Ускочки рат).

Током XVI вијека, као нов, трећи ривал Млечана и Турака у Далмацији, појављује се Аустрија. Надвојвода Карло Хабзбуршки (1540-1590), када је приступио уређењу Хрватско-славонске Војне крајине, прикључује и Лику и Подгорје. Да би спречио продор Турака, у Подгорју утврђује град Баг, којег по свом имену назива Карлобаг, наводи Башта Балкана.

Стално између „чекића и наковња“, некрста и злокрста, народ Подгорја је био у незавидном положају, повезујући своју тешку судбину час са Ликом, час са Далмацијом. Под непрекидном стрепњом живјело се од данас до сутра. Честе су биле побуне сељака против феудалних посједника. У побуни рибничких Влаха, 1609. године, учествовали су и Подгорци. Наступио је низ тешких година у којима су Подгорци поднијели велике и тешке губитке.

Уплетени у сукобе туђих интереса, Морлаци су учествовали у двадесетпетогодишњем рату (Кандијски рат), између Млечана и Турака, од 1645-1669. године. Послије краћег предаха, Аустрија и Млечани поново упрежу народ Подгорја у рат против Турака, који траје пуних петнаест година (Морејски рат), од 1684-1699. године. У овим ратовима Далматински Морлаци – Подгорци боре се донекле и за свој опстанак у садејству са својим сусједима ускоцима у Равним Котарима, које предводе народне вође Смиљанић Петар, Смиљанић Илија, Јанковић Стојан, Јанковић Илија, Вук Мандушић и Фрања Поседарски. Због великог личног јунаштва, мудрости и организационих способности, ускочког војводу Стојана Јанковића из Равних Котара, Млетачка Република поставља за Сердара далматинских Морлака, српских сељака ускока. Опјеван је у народним пјесмама као и Цвијан Шарић родом из Котара и харамбаша шибенских ускока, који се прославио нападом на Турке код Обровца на Цетини, 1666. године.

У току многобројних оружаних сукоба млетачке Републике Венеције са Турцима, поред Јанковић Стојана и Смиљанић Илије, свакако је најпознатији био ускочки капетан шибенских Морлака Вук Мандушић, који је херојски погинуо 1648. године у бици код Зечева и као велики српски јунак, мудар и скроман човјек ушао у народне пјесме и „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша.

О присуству Морлака у Подгорју сведочи и један од сачуваних старих докумената из XВИИ вјека, који се наводи у књизи Бошка Деснице, „Историја Котарских Ускока“ (Београд, 1951, св. ИИИ, ст. 49).

Према обавјештењима која су ми доставиле старјешине већег броја Морлачких фамилија које су од скора доселиле у село Шибуљину (Засеок села Трибња крајњег Далматинског села на Морлачком каналу, према Хрватском приморју, који је насељен православним Србима и једино је српско насеље у Планинском заливу), под нашу територију… сматрамо потребним да их снабђемо са кукурузом, за број од 131 особу.

Задар, 30.X.1684. г.

Генерални провидур Алвисе Пасqулиго, с.р.

Сва обећања Аустрије и Венеције да ће се живот народа побољшати због његовог активног учешћа у ратовима против Турске, остала су неиспуњена. Штавише, да би покрили издатке због ратова, Млечани су бездушно повећали намете (дециме), наводи Душан Бабац на свом ФБ профилу.

У Далмацији и Подгорју долази до значајног историјског преображаја коначним сломом и падом Млетачке Републике Светог Марка, у мају 1797. године. Подгорцима су остале нарочито тешке успомене на Венецију која је, поред осталог јада, по предању наших предака таманила бујне старе шуме на Велебиту за израду дрвених пилона при изградњи темеља Венецијанских палата, и квалитетних оплата и весала за трговачке и ратне бродове. Од тога су приморске стране Велебита потпуно оголеле и опустеле. И данас стоје као успомена на јунаке и мученике који су умирали као робови у оковима млетачких галија и тамницама Венеције.