01/12/2022

Прије нешто више од 200 година у Васојевићима је рођен дјечак који је још као мали, од компликација са великим богињама, остао слијеп на оба ока. Почео је да свира гусле, пјева и смишља пјесме за шта се испоставило да је врло вјешт и талентован. Упијао је јуначке пјесме слушајући старије умјетнике.
Живио је од милостиње коју је добијао током тумарања по Херцеговини и Црној Гори, а свирајући у гусле по тамошњим селима. Због свог талента, интелекта и осталих добрих особина, познавао га је и црногорски владика Петар други Петровић Његош, подсјећа Српска научна ТВ.
Када је Карађорђе 1804. године подигао народ против Турака, Његош позва јунака ове приче и додјели му важан задатак. Направили су у гуслама специјални скривени дио у који је Његош ставио писмо за Карађорђа. Гуслар је имао задатак да се пробије до Београда и преда Вожду ту скривену поруку.
На пут је кренуо са сестрићем. Успут је наилазио на Турке, Србе и свима је свирао пјесме које су им годиле. Од њих је добијао част и тако данима док се није појавио пред Карађорђа са писмом. Одушевљен потезом Његоша и храброшћу овог писмоноше, Карађорђе угости пристиглог госта као најрођенијег и одмах написа одговор црногорском владици, а који је гуслар на исти начин однио. Небројано пута је тако писмоноша преносио важне поруке између два Двора.
Са Србима се и овај умјетник повукао у Русију 1814, па је чак на Карађорђев предлог од руског Цара добио помоћ од 600 рубаља годишње. Те 1818. године се вратио у Србију, добио је малу пензију од неких 5-6 талира мјесечно и живио мало у Крагујевцу а мало у Београду све до 1843. када се разболио и негдје у својој 70. години умро. Сахранили су га у Београду на гробљу које се налазило поред цркве Светог Марка.
Херој ове приче је свугдје био поштован, лијепо гошћен, био је врло учитив, миран и тих. Волео је књижевност, куповао је књиге, а затим их поклањао људима који су хтјели да му их читају. Кретао се уз помоћ бијелог дреновог штапића, био је стално дотјеран, одјевен у лијепо одијело. Говорио је тихо и одмјерено са великом пажњом на сваку ријеч коју изговара. Имао је одлично памћење. Много више је слушао него што је говорио. Знао је скоро сва дешавања по Србији и свијету. Волио је да каже: „Читао сам у новинама то и то“ или „Читао сам у тој и тој књизи о томе…“
Сви су га ословљавали са „брат Ђуро“. Херој и умјетник, гуслар Ђуро Милутиновић – да му се име памти!
14/05/2026
07/05/2026
06/05/2026
09/03/2026