Један од најзаслужнијих за ослобођење садашње српске престонице током Првог српског устанка био је Конда Бимбаша, који је помогао Карађорђу и устаницима да добију једну од најславнијих битака за Београд у његовој историји.

„Хришћанин у турској војсци у вријеме устаничке опсаде Београда 1806. године. У одсудном тренутку Конда Бимбаша прешао је на српску страну и са устаницима отворио Сава капију“.

Овако стоји на табли испод назива Кондине улице у центру Београда, а уз то и да је рођен око 1775. године, а скончао 1813. у Троноши, што није тачно.

Нешто опширније и прецизније податке о овом јунаку срећемо на Википедији, где пише да је рођен у грчкој покрајини Епир, тачније у граду Јањина 1783. године. Погинуо је у борбама код Троноше, у близини Лознице 1807, када је имао само 24 године. По националности је био Цинцар.

Приликом Карађорђевог ослобађања Београда 1806. године, како даље тврде ови извори, Конда Бимбаша је са пет момака обучен као турски војник, на препад отворио Сава капију и омогућио Узун Мирку да са 150 својих момака улети у град, а за њима је ишао Карађорђе са 2.000 људи под оружјем.

Препад и јуриш кроз Сава капију је био кључан за освајање Београда. Приликом освајања Сава капије, Конда и Узун Мирко су били тешко рањени, док је од пет људи из Кондине пратње само један преживио напад.

Иако су неки од ових података противријечни, једно је сасвим тачно: Конда Бимбаша је много помогао српским устаницима да извојују једну од најљепших и најславнијих битака у Првом српском устанку! После равно 379 година од смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, Београд је поново био у рукама Срба.

Не зна се тачно када је Конда Бимбаша пребјегао на српску страну, али се поуздано може рећи да је то било у периоду од августа до почетка октобра. Како је био бимбаша (командант јединице од хиљаду војника) код Алије Гушанца, тадашњег заповједника Београда, његово бјекство није остало непримјећено. Турци су га тражили по цијелом граду, пуцајући у небо, да примирје свој страх и заплаше хришћане у Београду. Добар дио српског становништва био је већ прешао устаницима са Кондом.

Неки извори тврде да је право име Конде било Јовча Михаиловић. Наводно је био родом из Полимља, а да су заједно са њим при освајању београдске вароши били и узун Мирко Апостоловић, Драгић Милутиновић, Петар Сремац и Никола Стамболија.

Драгоцјена помоћ бимбаше Конде

Карађорђе се дуго премишљао како да освоји Београд. Устаници који су преко својих вођа и старешина поручивали Карађорђу да су ријешени да варош заузму на јуриш, нису ни били свјесни каквој би се опасности изложили.

На непрегледном пољу које се пружало пред градским бедемима на којима су начичкани стајали Турци, устаници би били живе мете за њихове пушке и топове. Карађорђе је знао да је то тежак и опасан подухват, који би хиљаде његових војника одвео у смрт и зато није дозвољавао да иједан устаник крене.

Баш у то вријеме, у Карађорђев табор на Ташмајдану, спроведен под јаком стражом, дошао је турски бимбаша Конда. Сам је био дошао међу устанике, рекавши да хоће да види Карађорђа и да му носи важну поруку.

“Па, доведите га”, рече Карађорђе.

“Бимбаша сам и као крџалија служио сам Гушанца Алију. Али, више нећу…”, рече Конда Карађорђу.

“Сад кад је оштро, а ти на нашу страну. Знаш како ми са таквима као што си ти поступамо? У челенку…”, директан је био црни Ђорђе.

“Дошао бих и раније да сам знао гдје да те нађем”, одговори одважно Конда.

“Па, добро… Шта те доведе? Шта хоћеш?”, упита га вожд.

Да вам помогнем да варош заузмете”, као из пушке испали Конда.

“Заузећемо је ми и без твоје помоћи”, рече Карађорђе и окрете се.

“Знам да хоћете. Али, овако би било лакше”, убедљиво ће Конда српском вођи, а овај ће њему:

“Говори онда!”

“Ја сам бимбаша. Водио сам хиљаду крџалија, па могу и твоје људе”, поче Конда, кад га прекиде Карађорђе:

“То ћу ја да одлучим”, па настави:

“Него реци зашто си дошао?”

“Зато. Да водим једну групу твојих људи. Преко шанца између варош и Сава капије, тајним стазама може се продрети неопажено у варош. Добро сам о свему промислио и све сам видио. И колике су турске снаге и кад се смјењују страже и кад их најмање има… Све. Ја ћу се са једним или два одјељења први увући у варош, прије него што започне општи напад…”, издекламовао је бимбаша.

“Колико ти људи треба?”, упита га послије свега Карађорђе.

“Једно или два одјељења, рекох већ”, каза му Конда.

“Једно”, рече сумњичави Карађорђе и додаде:

“Ако превариш, да нас што мање изгине”.

Конда је у првом јуришу на Београд задобио неколико тешких рана, па је по Карађорђевом наређењу био смештен у Аганлијин конак, подсјећа Башта Балкана.

Послије заузимања Београда од стране устаника, Кондина храброст прочула се свуда. Конда је излијечио своје ране и 1807. године са осталим устаницима кренуо је на Ужице. Ипак, погинуо је у великом боју код Лознице исте године.

Сахрањен је у порти манастира Троноша, гдје и данас стоји табла на којој пише да на том мјесту почива „јунак у многим бојевима Првог српског устанка, посебно заслужан за ослобођење Београда 1806. године и за велику побједу устаничке војске у боју на Лозницу, у ком је и погинуо“.