Тог 13-ог маја 1848. године, у току Мађарске револуције, у Сремским Карловцима почело је засједање „Мајске скупштине“ на којој су делегати 175 црквених општина из Војводине и Србије изабрали Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника Стевана Шупљикца за војводу.

На сабору је проглашена Српска Војводина, која се састојала од Баната, Бачке, Срема и Барање, а која је настала као одговор на поступке Мађара у Угарској који нису признавали никаква национална права другим народима. Револт Срба нарочито је изазивало насилно замењивање њихових имена мађарским именима у матичним црквеним књигама. Овакав развој догађаја довео је до оружаног сукоба између Српске Војводине и побуњеничке угарске владе. Сукоб се завршио тако што је побуна Мађара угушена, Српска Војводина је укинута 1849. године, а на њеном подручју је аустријска власт формирала нову круновину под називом Војводство Србија и Тамишки Банат.

На вијести о Париској револуцији 1848. стеге апсолутистичког режима кнеза Клеменса Метерниха прво су пукле у Бечу. Прилику су одмах искористили и Мађари који су збацили режим у Пешти и изнијели своје захтјеве којима су се хтели одвојити од Аустрије, али и задржати вођство у границама светостефанске Угарске. Како су се позивали на демократске принципе, а против апсолутизма, мађарски захтјеви су испрва били поздрављени од Срба, који су се надали да ће у демократизованој Угарској коначно остварити своја народна права. Панчево и Земун раскидају са војним властима и прикључују се Угарској од које очекују много.

Пар дана након Мађара, у Будиму се окупила се и неколицина угледних Срба који су 6. марта изнијели српске захтеве у 17 „пунктова“: слобода језика, вјероисповести, школе, сабор сваке године, укључивање и локалне власти… Овакви захтјеви су од мађарске јавности, а посебно Лајоша Кошута били дочекани на нож. Делегација новосадске општине предвођена Ђорђем Стратимировићем била је грубо одбијена. Са друге стране, Хрвати позивају Србе на заједничку сарадњу против Мађара, а чули су се и поклици за уједињење са Србијом. До средине априла односи са Мађарима, који су захтјевали да се на цијелој територији Угарске поштује мађарски језик и политичка народност, су се крајње заоштрили.

Митрополит Јосиф Рајачић, који је као члан угарског горњег дома учествовао у састављању угарске владе, повукао се сада у Карловце и на народни притисак (бојећи се неконтролисаног насиља) сазвао народни сабор за 1. мај. За разлику од осталих црквено-народних сабора Срба, овај је требао да расправља, а не да изабере новог митрополита, на овај су посланици изабрани по много демократскијем моделу него уобичајеног сталешког, те се зато одмах прозвао скупштином. Такође, питања која су на њему расправљана далеко су прелазила границе које би Беч подржао; није било ни царског представника који би га наџирао.

Скупштина се састала 1. и 3. маја 1848. у Сремским Карловцима и поставила је захтјеве који су постали темељи за даља политичка настојања Срба у Угарској. Рајачићу је „враћено“ достојанство патријарха које је носио Арсеније Чарнојевић, Ђорђе Стратимировић је изабран за вожда, а пуковник Стеван Шупљикац је (у одсуству) изабран за војводу што је и било српско право по Леополдовим привилегијама. Срем с границом, Барања, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом се уједињују у „Србску војводину“ која је одмах ушла у политички савез са „Троједницом“ (Хрватском-Славонијом-Далмацијом). Изјављено је пријатељство са Румунима и предложен договор око спорова. Именована делегација за свесловенски конгрес у Златном Прагу.

Као извршно тијело је постављен Народни одбор на челу са Стратимировићем који одмах и преузима власт, јер се патријарх упутио да поднесе цару Фердинанду закључке на одобрење. Но, ове захтјеве није признао ни цар (6. јуна), који је наступао да угоди Мађарима, нити мађарска влада. Одбили су их и представници Румуна из Угарске који су били вјерни Мађарима. Једини који је ово прихватио био је хрватски сабор, у коме је царски официр Јосип Јелачић изабран за бана, а инсталирао га је сам Рајачић (24. маја). Договорено је да се иде заједно и да се не иступа без задовољења и друге стране, подсјећа Википедија.

Сада се Народни одбор, који је позивао народ да слуша само њега, дао се на формирање одбора по градовима и пододбора по селима који су потискивали старе власти – магистрате и феудалце – и спровели прави револуционарни преврат. За разлику од Барање, Бачке и Баната гдје се одмах ушло у сукобе са Мађарима (и њима вјерним Нијемцима и Румунима), као проблематично поставило се питање Срема. Наиме, у Хрватској су опстале старе жупанијске власти, док су Срби именовали своје одборе. Тако је ту настало двовлашће и надметање око власти у цијелом Срему и Варадинској регименти.

Као уступке Мађарима, цар Фердинад им је предао под управу Војну крајину, а Јелачића смијенио са банске власти. Овим је окренуо границу од вјерности и она је почела да пристаје уз Народни одбор. Тако су се Срби и Хрвати нашли у сукобу са Мађарима без икакве подршке.

Посљедице

Аустријски цар се одужио Србима за учешће у рату против Мађара тако што је 1849. основао Војводство Србију и Тамишки Банат. Војводство је било независно од Угарске, а непосредно потчињено Бечу. Оно се простирало на територији Бачке, Баната и источног Срема (без Војне крајине). Цар се потрудио да Србима да такву област у којима они неће чинити већину. У Војводству је највише било Румуна, па Нијемаца и Срба, Мађара. Сједиште није било у Новом Саду, гдје су Срби чинили већину, већ у Темишвару. Оваквом аутономијом Срби нису били задовољни и живјели су у увјерењу да их је бечки двор изиграо.