Овдје се стари разбој не гаси деценијама:

Мала општина у Златиборском округу одавно је позната као престоница текстила у Западној Србији, а чувени ариљски памук веома је тражен не само у тој, већ и земљама региона. И док се у приватним фабрикама управо од овог материјала шију одевни предмети, брачни пар из села Миросаљци остао је веран српској традицији, који се труде да је и у ово модерно време сачувају од заборава. Милка и Раде упркос многим пословним изазовима не одустају од шивења народних ношњи, баш онаквих какве су некад носили наше бабе и дједе и које служе за понос.

„Некада је народна ношња била статусни симбол, имали су је само најбогатији и највиђенији људи у селу. То вам је, примјера ради, као када се сад неко појави у хаљини која кошта хиљаде евра и потписује је неки славни дизајнер. Дешавало се да ако неко дође у раскошној народној ношњи на весеље и гост му случајно испрља јелек, кошуљу и трајно уништи, морали су дати читаву њиву од око 30 ари за ту ношњу. Данас какво је вријеме дошло, читава народна ношња од главе до пете, кошта мање од једног ара земље на селу“, рекао је за РИНУ домаћин Раде.

Одувек су се Савићи трудили да сачувају српске обичаје и традицију. Држе породицу на окупу, а најсрећнији дани у њиховом дому су Крсна слава, Божић и Васкрс. Мушки чланови породице на те дане у цркву обавезно иду обучени у народну ношњу, па је одлука да почну шити јелеке и антерије дошла сасвим случајно. У вријеме кад никад није било више модних дизајнера и креатора у Србији, оних који стварају српску народну ношњу је јако мало, а брачни другови из Миросаљаца су међу реткима.

„Шили смо прво за наше потребе, али то се касније проширило и хоби се полако претворио у посао. Није лако, јер  је у сваки одјевни комад уложено много труда, али и љубави према времену у ком смо ми некада живјели и наши родитељи, преци. Трудимо се да отргнемо од забрава све оне старе обичаје. За једну ношњу да се поптуно изради потребно је око мјесец дана. Најтеже од свега је урадити антерију, јер је на њој највише ручног рада, ушивају се гајтани, а неопходно је знати и златовез. Материјали су такође аутентични, све се ради као некад на чоји, плишу, али и на нашем домаћем ариљском памуку“, рекла је Милка, женски дио овог дизајнерског тима.

Да су Савићи заиста прави чувари српске традиције доказује и стари разбој који је домаћин Раде наслиједио од мајке, а који и данас ради без грешке. На њему се ткају шарени појасеви, које су некада младићи и дјевојке поносно држали „за пасом“.

Прије једног вијека ову машину је имала свака кућа, а током зимских мјесеци жене су ткале ћилиме који нису могли, као данас, да се купе по продавницама. Трудимо се да сачувамо све што је српско и да поштујемо обичаје. У нашој кући живи неколико генерација и свако има своју народну ношњу, коју и данас облачимо за празнике. Тако одјевени идемо у цркву, палимо бадњак или ломимо славску чесницу“, рекао је Раде.

Њихови најчешћи купци су Културно-умјетничка друштва, па не би претерали и ако напишемо да су нардоне ношње Савића из околине Ариља обишле читав свијет, упијајући на себи задивљујуће погледе. Међу онима који желе да се обуку „по старински“ сада је и све више младенаца који тако одјевени желе да уплове у брачне воде и пред Богом кажу „да“. Такође, нема љепше слике него кад родитељи својој дјеци за прославу првог рођендана обују опанчиће, обуку ношњу и ставе шајкачицу на главу. На сву срећу, како кажу Савићи, таквих поруџбина имају све више. Ипак, имају они и посебне купце.

Наши најчешћи купци су људи из Србије који живе и раде у иностранству и недостаје им родни крај, па народну ношњу понесу као одређени сувенир да их сјећа на земљу у којој су одрасли. Кад је угледају неријетко им видимо и сузе у очима. Имали смо много купаца из западне Европе, али наша ношња неријетко прелети и океан, јер је као поклон понесу посјетиоци из Аустралије, Америке, па чак и Африке“, прича Милка.

Епидемија корона вируса умањила је њихов посао и проредила поруџбине, али ипак ни током тих тешких дана нису угасили машину. Живи се у брзом времену, али дух традиције опстаје и траје, па се међу њиховим купцима често нађу младенци који желе да на дан свог вјенчања обуку управо у народну ношњу, или је носе дјеца на прослави првог рођендана.

Нема дилеме да ће Милка и Драган имати и свог насљедника, тако да стари разбој још дуго неће престати да ради. Унук Лазар ту је већ сад да им помогне у свему што треба. Са дједом је у штали, у малињаку, на имању, али и у шивари кад затреба.