Југославија је послије Другог свјетског рата била најдосљеднија у спровођењу политике Стаљина и Совјетског Савеза, а Тито је био „најсамосталнији, најпоноснији, марксистичкој мисли најдосљеднији и најекстравагантнији лидер“, тврди професор са Харварда Од Арне Вестад у посљедњој књизи о Хладном рату.

Убрзо је дјеловало као да се Тито нуди за другог вођу комунистичког блока и проблеми су почели да бивају видљиви почетком 1948. године. Стаљин је позвао југословенске власти у Москву и критиковао их због пребрзе и нејасне политике стварања балканске федерације.

„Оно што је била заједничка политика сада је постао аргумент да је Тито желио да предузме власт над балканским земљама. Оно што је била комунистичка преданост и схватање интернационалне дужности, прије свега помоћ Грцима у грађанском рату, постало је разлог за тешку критику“, пише хрватски историчар Твртко Јаковина за Глобус, који преноси Јутарњи лист.

„Заоштравање је било дискретно и видљиво мјесецима раније, а Тито је „коначно био поменут у Черчиловом говору о ‘гвозденој завјеси’, Труманова доктрина донијета је управо због агресивне политике према Грчкој, а Југославија је срушила амерички авион изнад Словеније. Није био превише разлога посумњати у Тита.“ Ипак, западне дипломате су сугерисале да је Београд за „Москву постао иритација“, и да је „Тито својеглав“. „Нико, међутим, у министарствима није преознао оно што се догађало. У првим анализама пропуста тек основане ЦИА, неспајање бројних индиција у вези са ‘југословенском 1948.’ године сматра се једним од највећих обавјештајних промашаја“.

У почетку, „у амбасаду ФНРЈ у Москви, све чешће су долазили грађани који су се питали зашто притисци, зашто клевете, зашто тврдње да је Титово вријеме одбројано“, пише овај историчар, а Владимир Велебит, први човјек Министарства спољних послова, у писму од 27. марта 1948. године, бива оптужен да је енглески шпијун. Он је дошао кући и „својој другарици“ испричао да је добио амебе и да мора да мирује, не сме да једе масно, али нико му није повјеровао.

„Када је 28. јуна 1948. године у Букурешту донијета Резолуција Информбиороа комунистички партија и осуђена Комунистичка партија Југославије, било је то изненађење које се није виђало у међународним односима. ‘Ми располажемо подацима да је Тито империјалистички шпијун’, рекао је Андреј Жданов, један од најутицајнијих совјетских политичара. Сви су подржали Совјете, осим КПЈ која је одлучила да се супротстави.“

Јаковина пише да су југословенске дипломате из грађанских кругова биле у шоку када је дошло до заокрета, а да су они „партизански“ то схватили као нову мисију, а да су разочарани били само они који су више „од Стаљина мрзели Тита“, а таквих је било и на екстремној љевици и екстремној десници, посебно у емиграцији.

„Западни медији писали су о најважнијем догађају од капитулације Јапана“. Познатог револуционара Карла Штајнера, који је провео 7.000 дана у гулазима у Сибиру, наговарали су да изјави да су „Моше Пијаде и Тито још у вријеме док су били у затвору прије рата, радили за империјалисте“. Требало је, међутим, неко вријеме да прође да би се помирило са промјенама које су ударале у дубока увјерења, и да се одбаци оно што је до јуче било несумњиво, да се остане уз власт која је била сасвим сама. „С америчком помоћи, политиком коју је дефинисао славни Џорџ Кенан (амерички дипломата и историчар), задатак је био једноставан – Тита одржати на површини, гласило је начело које су САД поштовале све до 1989. године“.

Објављивање Резолуције ИБ створило је полуратну војску од ЈНА, и појачало улогу тајних служби и тајне полиције, и терорија у југословенском друштву, наводи историчар. „Атмосфера сумњичења, извлачења најгорих карактерних особина, све је то појачано у стању неизвјесности, провокација, страха од тога шта би било ако би сви кренули на Југославију, питања зашто Тита оптужују баш сви… Резолуција и каснији развој омогућии су да се мала држава европског југоистока претвори у самостални фактор на међународној сцени. Било је то изнад стварних могућности, али Хладни рат био је раздобље које је обезбјеђивало да мали заиграју велике улоге. Такву промену слиједио је Вашингтон, срећан што се догодило чудо, које је обезбиједило да се у стратешком смислу југ Европе учини сигурнијим за Запад, да се у Источну Европу углави црв раздора.“

Та „југословенска 1948.“ може да се гледа као на почетак смрзавања односа, и почела је чистка „титоиста“ у Источној Европи. „Комунистички свијет више никада није био исти“, навео је Џон Луис Гадис, професор са Јејла. Стаљинов план није био да изгуби Југославију, али је онда искористио ситуацију да очисти титоисте. „Совјетска империја наметнута је Источној Европи и ослањала се најприје на идеологију и силу, а потом само на силу. Посљедњи пут, титоисти ‘из ормара’ испали су 1989. када је процес еманципације постао незаустављив. Тада је требало наплатити резултате онога што је 1948. године постављено, али СФРЈ се распала изнутра.“